Sveti Aleksije, mitropolit moskovski i cele Rusije

Hierarch

Spomen 12. februar

Sveti čudotvorac Aleksije, mitropolit Ruski, beše bojarskoga roda. Roditelji njegovi Teodor i Marija behu bojari iz Černjigovske kneževine. Sveti Aleksije rodio se u Moskvi 1300. godine, za vladavine Moskovskog kneza Danila Aleksandroviča. Sin i naslednik kneza Danila, knez Jovan Danilovič, koji tada beše dečak, bi kum Aleksiju na svetom krštenju, pri čemu mladencu bi dato ime Elefterije. Kada Elefterije poodraste, dadoše ga da uči knjigu. Jednom, u dvanaestoj svojoj godini, dečak Elefterije razapinjaše u polju mreže radi lovljenja ptica. U tome on slučajno zaspa i ču glas: "Aleksije, zašto se uzalud trudiš? Evo, ja ću te učiniti lovcem ljudi".
Trgnuvši se iz sna, dečko ne vide nikoga pored sebe i veoma se čuđaše glasu koji ču. Od toga časa on mnogo mišljaše i razmišljaše šta treba da znači ovaj glas. Zavolevši Boga od rane mladosti, on ostavi svoje roditelje, odreče se ženidbe i, želeći da samo Gospodu Hristu služi, ode u Bogojavljenski manastir u Moskvi. Tu ga iguman Stefan, brat čudotvorca Sergija, postriže za monaha davši mu ono ime koje on ču u svom sanom viđenju: Aleksije. Novi postriženik Aleksije imađaše tada dvadeset godina. Otada pa do svoje četrdesete godine on se podvizavaše postom, posvunoćnim stajanjem i neprestanim molitvama, služeći Bogu, tako da se mnogi divljahu takvom podvigu njegovom. Zbog svog vrlinskog života on beše poštovan i uvažavan od sviju. I sam veliki knez Moskovski Simeon Jovanovič i mitropolit Teognost veoma ga ljubljahu. Zatim zbog velikih vrlina svojih on bi postavljen za episkopa grada Vladimira.
Po prestavljenju mitropolita Teognosta, veliki knez Jovan Jovanovič, koji posle svoga brata Simeona primi kneževski presto, na osnovu saborske odluke izabra za mitropolita svetog Aleksija i posla ga na posvećenje u Carigrad k svjatjejšemu patrijarhu Filoteju. Patrijarh Filotej postavi svetog Aleksija za mitropolita Kijevskog i cele Rusije. Po povratku iz Carigrada, sveti Aleksije primi upravu nad Ruskom Crkvom, i stade se još više podvizavati, podvig podvigu dodavajući. I beše on svima svetionik, i ugled stadu rečju, životom, ljubavlju, duhom, verom i čistotom.
Glas o svetitelju Aleksiju raširi se ne samo među hrišćanima nego i među muhamedancima koji ne znađahu za Hrista. Tajdula, supruga tatarskoga hana Džanibeka, tri godine ranije beše izgubila vid. Slušajući da Bog čini čudesa na molitve svetog Aleksija, Džanibek uputi velikom knezu Moskovskom Dimitriju Jovanoviču molbu, da mu pošalje ovog Božjeg čoveka, da on umoli Boga da njegovoj carici podari vid. Pri tome Džanibek je dodao i ovo: "Ako carica dobije isceljenje na molitve toga čoveka, onda ćeš imati mir sa mnom. Ako ga pak ne pošalješ k meni, onda ću mačem i ognjem razoriti tvoju zemlju".
Kada ova Džanibekova molba stiže u Moskvu, sveti Aleksije se rastuži, smatrajući da je ova stvar iznad njegovih moći. Ali na molbe velikoga kneza Dimitrija, on se ipak uputi ka hanu Džanibeku. Pred svoj odlazak iz Moskve on sa sveštenstvom otsluži molepstvije u sabornom hramu u čast Uspenja Presvete Bogorodice. Za vreme ovog molepstvija sveća kod groba svetog čudotvorca Petra zapali se sama od sebe, i svi videše to čudo. Iz toga sveti Aleksije zaključi da ga Gospod milostivo obaveštava, da će njegov put biti uspešan. Uzevši jedan deo voska od te sveće i napravivši od njega malu sveću, svetitelj se zajedno sa svojim klirom stade spremati na put, čvrsto se uzdajući u milost Božju.
Još do prispeća blaženoga u prestonicu Mongola, carica vide u snu svetitelja Božjeg Aleksija u arhijerejskom odjejanju, praćenog sveštenicima. Probudivši se, ona odmah naredi da se izrade skupocene odežde za arhijereja i sveštenike po onom obrascu kakav je ona videla u sanom viđenju. Kada se sveti Aleksije približi prestonici Tatara, Džanibek mu izađe u susret sa velikom češću i uvede ga u svoje palate. Svetitelj, počevši molepstvije, naredi da se upali ona mala sveća koju beše doneo sa sobom. Posle duge molitve, on pokropi osvećenom vodom caricu, i ona tog časa progleda. Han sa svojim velmožama, i svi prisutni, behu silno zaprepašće

Izvor: Crkveni Kalendar