Sveti sveštenomučenik Vasilije, prezviter ankirski
Hieromartyr
Spomen 1. januar · 22. mart
SVETI Vasilije, prezviter crkve u gradu Ankiri, veoma revnosno učaše ljude istini hrišćanskoj i odvraćaše ih od puta đavolskog i od svih zlih dela njegovih. I neprestano propovedaše: predstoji ljuto vreme, i razni su knezovi adskih vojski, jer Satana ima sluge neke, obučene u ovčije haljine, a iznutra su vuci grabljivi, oni zasedaju kraj puta ovog kratkotrajnog života, da love i upropašćuju duše, njihovo se lukavstvo i otimačina već projavljuju. Ja svima, govoraše svetitelj, pokazujem put koji vodi spasenju u Hristu Bogu, a zabludu bezbožnih izobličavam. Oni koji ostaviše život i večitog Boga i pribegoše k idolima slepim, i gluvim i nemim, naslediće neugasivi oganj od bogova svojih. Zato svi mi koji Hrista ljubimo, i Njega svim srcem smatramo za vođa vere naše, i želimo da neotuđivo sačuvamo blago u čistim riznicama duše, bacimo pod noge đavolske obmane i igre idolskih praznika, i begajmo od gadnih zavodnika, okrepljeni našim pomoćnikom Hristom, davaocem večne nagrade.
Tako je svetitelj činio svaki dan obilazeći ceo grad, i svakoga savetujući da drži svi veru, da bi se izbavio večnih muka budućih. A beše sveti Vasilije prezviter za vreme carigradskog patrijarha Evdoksija arijanca, koji mu zbog pobožnosti oduze na arijanskom saboru u Carigradu pravo da sveštedonejstvuje. Ali mu zatim sabor u Palestini od dvesta trideset episkopa naredi da slobodno činodejstvuje. I on, držeći :se prave vere i živeći bogougodnim životom, javljaše besprekornu reč vere, i mnoge odvraćaše od zablude. Zbog toga u vremena ona, kada svaka blagočestiva duša hrišćanska bivaše gonjena, on bi kod cara Konstancija, sina Konstantina Velikog, oklevetan da buni narod. I istjazavan za istinu, on mnoge nauči da pravoslavno veruju, jer beše postojan i čvrst u veri i otačkom predanju, nikako se ne udaljujući od pobožnog veroispovedanja.
A kad stupi na presto Julijan Odstupnik, i postade ubica duša ljudskih, propisujući bezumne zakone o poganim idolskim žrtvama, tada i u Galatijskoj oblasti njegova zapovest čitavu godinu i tri meseca primoravaše ljude da se klanjaju idolima. Sveti Vasilije, videći pogibiju duša ljudskih, moljaše se Bogu za svoj grad Ankiru, govoreći: O Spasitelju sveta Hriste, Svetlosti neugasiva, Riznico večnih blaga, Ti voljom Očevom progoniš tamu i Duhom Njegovim sve strojiš, - pogledaj svetim i strašnim okom svojim, i razvej odvratne opsene protivnika Tvoje svete volje, i uništi plan njihov, da ne bi bio smetnja duši koja u Tebi Bogu svom vavek obitava!
A idolopoklonici, čuvši svetog Vasilija gde se na ovakav način javno moli, ustadoše protiv njega sa velikim gnevom. I jedan od njih, neki Makarije, priđe mu i upita ga: Što ti obilaziš ceo grad, smućujući narod, i gazeći zakon o bogopoštovanju, koji izdade slavni car? Svetitelj mu odgovori: Neka ti Bog slomi usta, zarobljeniče đavolov, jer ja ne gazim zakon vaš, nego Onaj koji živi na nebu uništava ga svojom nevidljivom silom, i uništiće ga sada, i osujetiće potpuno vašu nameru da ćete sasvim iznemoći, i nasledićete ugotovljenu vam smrt večnu.
Silno razjareni, idolopoklonici ga dohvatiše i odvedoše vojvodi Saturninu, govoreći: Ovaj čovek muti po gradu našem, i obmanjujući mnoge uvodi ih u zabludu. A sada je postao toliko drzak da, propovedajući buntovne stvari, on neće prezati ni od toga da žrtvenike ruši i cara ruži. Vojvoda Saturnin upita svetitelja: Ko si ti što na tako što posežeš? Sveti Vasilije odgovori: Hrišćanin sam, jer mi j^ to ime svetije od svega. Saturnin ga upita: Kada si hrišćanin, zašto onda ne činiš ono što dolikuje hrišćaninu? Svetitelj odgovori: Dobro me savetuješ, vojvodo, jer dela čoveka hrišćanina treba da budu očigledna za sve, kao što uči sveto Evanđelje: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16).
Saturnin ga upita: A zašto smućuješ grad naš, i svuda grdiš cara kao da je narušio dobre zakone? Sveti odgovori: Cara vašeg ne grdim, nego znam Višnjega Cara - Boga, koji živi na nebu, kome se dostojni poklonici, oci naši, klanjaju svuda u čisto
Izvor: Crkveni Kalendar
