Sveti blaženi Vasilije jurodivi Moskovski

Ovaj blaženi Vasilije življaše u vreme blagovernog cara i velikog kneza Jovana Vasiljeviča i preosvećenog Makarija, mitropolita Moskovskog i cele Rusije. Otac mu se zvao Jakov, a mati Ana. Njihovim molitvama on zavole Boga, i po njihovoj veri on im bi dat. Od rane mladosti on zavole Boga i pođe za Njim: ostavivši roditeljski dom i svoj rod, on u nadi na buduća blaga zameni truležno življenje duhovnim, te umesto telesnog oca imađaše odsečenje bremena grehova, umesto majke - čistotu, umesto braće - čežnjivo stremljenje ka nebeskom Jerusalimu, umesto dece - uzdahe srca. Radi svega toga on silno iznuravaše sebe raznovrsnim surovim podvizima. On beše toliko siromašan da ne imađaše za sebe čak ni malenu pećinu, i ne nošaše na telu svom odeću, nego svagda obitavaše bez krova, i hođaše nag i zimi i leti, zimi mrznući se od hladnoće, a leti pateći od vrućine. Živeći usred vreve i vike, ali imajući dušu slobodnu od strasti, on svagda provođaše život Hrista radi jurodivog, ludog. On ništa ne govoraše i pravljaše se kao nem, želeći na taj način da svoje vrline sakrije od ljudi i da bude poznat samo Bogu. Ali "ne može se grad sakriti kad na gori stoji" (Mt. 5, 14), jer slava o njemu zbog čistote života njegovog i junačkog trpljenja njegovog dođe do ušiju blagovernog cara i velikog kneza Jovana Vasiljeviča cele Rusije samodršca, kome o životu njegovom ispriča preosvećeni mitropolit Makarije. Oba oni veoma se divljahu njegovom trpljenju i hvaljahu Boga što On u njihovo vreme darova takog svetog muža.
Na taj način nepromenljivo se podvizavajući u trudovima i trpljenju, u gladovanju i žeđovanju, i svaki dan izlažući sebe smrtnim opasnostima, blaženi Vasilije provede svoj život. Naposletku se razbole, i ležaše na odru. Blagoverni car i veliki knez Jovan Vasiljevič, samodržac cele Rusije, čuvši za skori svetiteljev odlazak k Bogu, dođe k njemu zajedno sa svojom blagočestivom caricom i velikom kneginjom Anastasijom i sa svojim blagorodnim carevićima Jovanom i Teodorom, da ga poseti i primi od njega blagoslov. Nalazeći se na smrti i pri izdisaju, blaženi proročki reče careviću Teodoru: "Sve što pripada tvojim pretcima, biće tvoje: i ti ćeš biti njihov naslednik".
Rekavši to, blaženi predade dušu svoju u ruke Božije. Od tela njegovog sav ss grad ispuni miomirom, i mnoštvo građana sleže se na njegov pogreb. Prizor beše dirljiv: car i knezovn sami nošahu telo svetiteljevo na svojim ramenima do svetog hrama, arhijereji i sveštenici sa vascelim klirom slavljahu blaženoga pojući psalme i crkvene pesme, a narod sa suzama vapijaše govoreći: "Preblaženi Vasilije, moli se usrdno Hristu Bogu našem za grad naš Moskvu, i za sve ruske gradove i sela, za hristoljubivog cara našeg, za blagočestivu caricu njegovu i za blagorodnu decu njihovu, a vojsci njegovoj budi pobeda nad neprijateljima". Učestvujući u pogrebu blaženoga, car i carica prolivahu suze radosnice i žalosnice: radosnice zato što u takvoj končini svetiteljevoj oni gledahu dokaz njegovog savršenstva i njegovog uvršćenja u lik svetih, a žalosnice zato što se lišiše takvog sjajnog podvižnika. I već tada mnogi dobiše isceljenje od dodira k svetim moštima blaženoga. Preosvećeni mitropolit Makarije sa sveštenim saborom, otpojavši nad telom svetiteljevim psalme i pogrebne pesme, pogreboše ga česno na dan drugog avgusta 1552 godine. Blaženi požive svega osamdeset i osam godina, od kojih sedamdeset dve provede u podvigu jurodstva. Gospod proslavi blaženoga čudesima i posle njegove smrti, u 1588 godini. Bogu našemu slava sada, svagda i kroza sve vekove.