Sveta mučenica Haritina

STRADANJE SVETE MUČENICE
HARITINE
U BPEME cara Dioklecijana življaše u Pontu jedan visokorodan i bogat čovek, Klaudije. On beše dobar po duši i milostivan prema sirotinji. Jednom Klaudije vide malenu devojčicu, Haritinu, siroče koje beše rano ostalo bez roditelja, sažali se na nju i uze je u svoj dom, zavole je i odgaji kao svoje rođeno čedo. I stvarno, Haritina potpuno zasluživaše tu ljubav. Jer kada odraste, ona beše ne samo lepa licem nego se odlikovaše i divnim naravnim osobinama: krotošću, smirenošću, poslupšošću, ćutljivošću, celomudrenošću i pameću; a svrh svega vernošću Hristu kao sluškinja i nevesta. Njena vera u Gospoda Hrista razvi se u plamenu ljubav prema Gospodu; i ona, unevestivši se Njemu, čuvaše svoje devičanstvo i življaše usamljenički u zasebnom obitalištu. Klaudije, njen odgajitelj i gospodin, ne samo što se nije protivio takvoj dobroj nameri njenoj, nego se je veoma radovao celomudrenom i svetom životu njenom; i sazida za nju zasebnu kuću, u kojoj ona življaše u molitvenoj osami i pobožnom ćutanju, poučavajući se dan i noć u zakonu Gospodnjem. Haritinu stadoše posećivati verni, i ona ih mudrim poukama upućivaše na spasenje; a neverne privođaše istinitoj veri propovedajući im Hrista. Na taj način Haritina beše svima učiteljica vere i bogougodnog života.
U to vreme neznabožni car rimski Dioklecijan podiže silno gonjenje na hrišćane. Po njegovom naređenju hrišćane svuda tražahu i stavljahu na muke, naročito one koji su bili slavljeni kao ljudi puni vrlina i umni. Kao takva bi optužena pred carskim namesnikom Domicijanom i sveta Haritina: hrišćanka je, govorahu tužitelji, i mnoge jeline obraća ka veri u Hrista. Čuvši to namesnik odmah napisa pismo Klaudiju naređujući da mu pošalje Haritinu. Pročitavši namesnikovo pismo Klaudije se silno ožalosti, obuče na se kostret, i oplakivaše Haritinu, znajući dobro da je nemoguće protiviti se namesniku. Pa ipak, koliko je god mogao, Klaudije se stade protiviti vojnicima koji behu došli po Haritinu: plačući i držeći Haritinu svojim rukama on je nije davao vojnicima; vojnici su je vukli k sebi, Klaudije ju je branio kao rođeni otac i nije je puštao iz svojih ruku. Tako vučena na dve strane, sveta Haritina reče svome zaštitniku: Pusti me, gospodine moj, i ne tuguj, nego se raduj, jer ću biti prijatna žrtva Bogu za svoje i za tvoje grehe.
Vojnici, silno razjareni, oteše silom Haritinu iz Klaudijevih ruku kao vuci ovcu, i povedoše namesniku. Prateći je, Klaudije s plačem govoraše: Spomeni me pred Nebeskim Carem, kada predstaneš Njemu usred skupa svetih mučenika!
Tako dovedena k namesniku, sveta Haritina stade pred njim prizivajući sebi u pomoć Boga svim srcem svojim. Namesnik je upita: Je li istina što sam čuo o tebi, devojko, da ri hrišćanka i da druge obmanjuješ privodeći ih u tu istu bezbožnu veru? - Sveta Haritina odgovori smelo: Istina je da sam hrišćanka, ali je laž da obmanjujem druge ljude. He obmanjujem ja druge, nego zabludele odvraćam od zablude i izvodim na put istine, privodeći ih Hristu mome; vera u Njega nije bezbožna, kao što ti brbljaš, nego sveta i pravedna. Međutim, vaša vera je puna svake nečistote, jer vi verujete u pogane i lukave demone i tvorite volju njihovu.
Čuvši takav odgovor svete Haritine, namesnik se strahovito naljuti, i naredi da je nemilice biju. Zatim, metnuvši joj oko vrata železno uže, otpravi je na sud k upravitelju oblasti. Ovaj sudija nepravedni, pošto najpre pokaza Haritini sva oruđa za mučenje, stade joj ovako govoriti: Sažali se na sebe, da ne bi bila umorena ljutim mukama. Poslušaj moj dobri savet: prinesi žrtvu besmrtnim bogovima. Od toga ćeš dobiti tri velike koristi: umilostivićeš bogove, naći ćeš milost u cara, i sačuvaćeš rascvetanu lepotu svoje mladosti nedarnutom žestokim mučenjima.
Čuvši to, mučenica podiže oči svoje k nebu, otuda ištući pomoć sebi. Zatim se prekrsti, pa reče sudiji: Lukav si, sudijo, lukav i nepravedan! ali lukavost tvoja neće ni najmanje uspeti: jer niti ćeš me lukavstvom uloviti, ni pretnjom mukama uplašiti, ni nagovaranjem privesti vašem bezbožju, niti ć