Hristina Tirska

Jedan visokorodni muž u gradu Tiru, po imenu Urban, carski namesnik, imađaše kćer, mladu devojčicu, koja u ranim godinama svojim poznade Boga Stvoritelja svoga, i dušu svoju položi za Njega, junački pretrpevši mnoge ljute muke. Kada se ona rodi, roditelji joj dadoše ime Hristina. To bi ne po njihovom neznabožačkom umovanju nego po Božjem promislu; i samo to ime, kao neko proročanstvo, predskazivaše da će devojčica kada poraste biti hrišćanka, Hristova sluškinja i nevesta, i mučenica.
Kada Hristini bi jedanaest godina pokaza se izvanredna lepota njena, i među devojčicama ne beše ni jedne slične njoj po lepoti. Tada otac njen, želeći da je sakrije od sveta, odredi joj najviši sprat jedne visoke kule, da tu živi; dade joj najbolje robinje na službu, namesti u njenim odajama idole srebrne i zlatne, i naredi joj da im svakodnevno prinosi žrtve. Mnogi pak od visokorodnih i bogatih ljudi, čuvši za lepotu ove devojčice, željaše svaki da njome oženi sina svog. I kada oni povodom toga moljahu oca Hristinina, Urban im je odgovarao: Ni za koga neću udati svoju kćer, nego ću je posvetiti bogovima mojim, jer je milostivi bogovi veoma zavoleše, i neka njih radi ostane devstvenica, služeći im svagda.
Devojčica Hristina, rastući godinama i razumom, stade dolaziti u poznanje istine, pošto joj Bog blagodaću Svojom prosvećivaše i umudrivaše um. Gledajući kroz prozor danju u sunce i sve krasote sveta, a noću čudesno jato sjajnih zvezda, ona preko tvorevine dođe do poznanja Tvorca, i uveri se da su idoli bezčuvstveni i ništavni, i ne hte im prinositi žrtve i klanjati im se. Posmatrajući na istoku nebesko plavetnilo, ona uzdisaše i plakaše, govoreći u sebi: Dokle će srca ljudska ostati potamnjena i nerazumni razum njihov pomračen, i ne pogledati ka Gospodu Bogu koji je stvorio nebo i zemlju i ukrasio ih takom upadljivom lepotom?
Rasuđujući tako u sebi, Hristina se poče klanjati Jedinom, na nebu živećem, istinitom Bogu, i moljaše Mu se sa suzama da joj otkrije sebe, da bi potpuno poznala Njega prema kome joj se srce ljubavlju zapali. I kada provede dosta dana u molitvi i postu, ona se udostoji posete milosti Božije; njoj se javi anđeo Gospodnji, oseni je krsnim znakom, nazva je nevestom Hristovom, uputi je potpuno u bogopoznanju, i obavesti je o njenom mučeničkom podvigu, naime, da će za Jedinog u Trojici Boga biti mučena od tri mučitelja; ukrepi je na podvig, i dade joj čist hleb da jede, pošto beše ogladnela od pošćenja.
Posle ovog javljenja anđela devica se veseljaše duhom i radovaše se o Bogu Spasu svom, blagodareći Mu što poseti sluškinju Svoju poslavši joj svetog anđela, i stade se toplije moliti Gospodu i naslađivati se ljubavlju Njegovom. Ispunivši se revnošću po Bogu, ona poče jednog za drugim uzimati i razbijati zlatne i srebrne idole. Pošto ih poizrazbija na komade, ona ih kasno uveče izbaci kroz prozor na ulicu. A sutradan izjutra prolaznici pokupiše to razbacano komađe zlata i srebra.
Jednoga dana igemon Urban, želeći da poseti svoju kćer i da se pokloni svojim bogovima, uziđe na tu visoku kulu. I ne ugledavši idole on upita Hristinu: Gde su bogovi? - A ona ćutaše. Tada on dozva robinje i raspitivaše ih za bogove. One mu ispričaše šta njegova kći uradi sa bogovima. Razgnevivši se, on stade biti kćer po obrazima, pitajući: Kuda si denula bogove? - No ona mu ne hte odgovarati. Zatim, posle dugog ćutanja, ona otvori svoja sveta usta i ispovedi jedinog istinitog na nebu živećeg Boga, Tvorca svega; a takozvane bogove, zlatne i srebrne, ona nazva besima i bezčuvstvenim idolima. Pritom ispriča kako ih ona svojim rukama poizrazbija.
Tada Urban, pobesnevši od jarosti, sve robinje poseče mačem, a kćer stade mučiti raznim mukama: najpre je nepoštedno bi prućem i bičevima, pa je zatim okovanu vrgnu u tamnicu. Saznavši o tome, majka dotrča k njoj plačući i ridajući, i savetovaše joj da se odvrati od Hrista i povrati k bogovima pradedovskim. Međutim mučenica Hristova ne samo ne hte slušati majčine reči nego se i same nje odreče govoreći: Ne nazivaj me svojom ćerkom! Zar ne znaš da ja Hristovo ime imam