Evdokija Iliopoljska

U VREME cara Trajana življaše u Feničanskom gradu Iliopolju devojka, po imenu Evdokija. Po rođenju i po veri ona beše Samarjanka. Ona služaše đavolu, i beše njegovo obitalište i oruđe. Sablažnjavajući mnoge svojom izvanrednom lepotom, ona ih je kao mrežom lovila u prokletu propast uvlačila. Na taj način ona telesnom nečistotom steče ogromna nepravedna bogatstva. Ona je bila toliko lepa, da ni živopisac nije mogao bojama izraziti lepotu njenoga lica. I pronese se se glas o njoj na sve strane. I mnoštvo visokorodnih mladića i velmoža iz raznih zemalja i gradova sticahu se u Iliopolj, tobož radi nekih drugih poslova, a ustvari da vide Edvokiju i da se naslade njenom lepotom. I ona svojim grešnim delima sabra toliko bogatstvo, da je malo izostajalo iza carskog bogatstva. Dugo vremena tako živeći i bogateći se, ona u nečistom životu toliko omrtve dušom i srce se njeno toliko okameni, da nikakva sila, osim božanske, nije mogla izlečiti duševnu bolest ove očajne grešnice. Ali naiđe vreme kada i do nje dosegnu ruka Dobroga Pastira koji traži izgubljene ovce. Pozna Tvorac svoje stvorenje, pokvareno tuđinčevom zlobom, i zažele da ga obnovi. Pravi Gospodar uze na se brigu oko roda vinogradnog, koji je vrag krao. Vladar nebeskih riznica postara se da prenese u svoje večne riznice drahmu koja se na zemlji u blatu valjala i propadala. Čuvar blaga, u koja se pravednici nadaju, prizva k svojoj savršenoj nadi ovu nesrećnu Samarijanku, a đavola otpusti prazna, i učini da ona, koja se nekada kao svinja u blatu valjala, postane kao neporočno jagnje: pređašnji sud nečistote, napuni se čistote; blatnjava jama, postade bistar i večit izvor; mutni potok, pretvori se u miomirisno jezero; ukvareni i smrdljivi bunar, postade sasud mira skupocenog; ona koja pogubi mnoge duše ljudske, postade mnogima uzrok spasenja. A početak njenog obraćenja k Bogu bi ovakav:
Neki pobožni monah, po imenu German, vraćao se s puta u svoj manastir preko Iliopolja. Noć beše pala kad on stiže u Iliopolj. Tu zanoći kod jednog svog poznanika, hrišćanina, čija kuća beše do gradske kapije. Zid sobe u kojoj on zanoći bio je uza sam zid kuće, u kojoj je stanovala Evdokija, o kojoj je reč. Pošto inok otpočinu malo, on po svome običaju ustade u toku poći na psalmopjenije. Kad završi svoje molitveno pravilo, on uze knjižicu koju je sa sobom nosio, i čitaše je dugo. U njoj je pisalo o Strašnom cudu Božjem, i kako će pravednici zasijati kao suncs u carstvu nebeskom, a grešnici otići u oganj neugasivi, gde će se večito mučiti strašno. Po promislu pak Božjem, te noći Evdokija spavaše sama u svojoj sobi, koja se zidom graničila sa sobom u kojoj je onaj inok noćio, i obavljao svoju molitvu i čitanje. I kad inok poče svoje psalmopjenije, Evdokija se odmah probudi, i mirno ležeći u svojoj postelji ona slušaše sve što je monah čitao. I ču Evdokija sve što je on čitao, jer zid koji ih je delio nije bio debeo, a monah je čitao glasno. Slušajući ono što je on čitao, grešnica bi tronuta, i ne mogade zaspati do svanuća. Srce joj beše zahvatio užas, jer ona stade razmišljati o mnoštvu grehova svojih, i o Strašnom sudu Božjem, i o nepodnošljivom mučenju grešnika. A kad svanu, ona, blagodaću Božjom pobuđena na pokajanje, posla da dozovu k njoj onoga koji je noću čitao knjigu. I kad on dođe, ona ga upita: Ko si ti, čoveče, i otkuda si? Kakvog si života i koje vere? Kaži mi svu istinu, molim te. Noćas sam slušala ono što si čitao, pa sam veoma snuždena i uznemirena, jer čuh strašne i čudne stvari, za koje dosad nisam čula. Ako je istina, da se grešnici predaju ognju, ko se onda može spasti?
Blaženi German joj odgovori: Gospođo, koje si vere? Kažeš da ništa čula nisi o Strašnom sudu Božjem, i da ne razumeš silu čitanih reči. Evdokija reče: I po otadžbini i po veri ja sam Samarjanka. A bogata sam preko mere. No naročito me to zbunjuje i plaši što čuh da se u knjizi, koju si čitao, kaže: Teško bogatima! i preti im se večnim i neugasivim ognjem. Takve reči ja nikada nisam čula u knjigama naše vere. Čuvši te nove i neočekivane stvari, mene je zahvatio n