Jevtimije Novogorodski

Hierarch

Spomen 11. mart

Roditelji blaženog Jevtimija življahu u Velikom Novgorodu. Otac mu Mihej bejaše sveštenik pri crkvi svetog Teodora; majka mu se zvaše Ana. Provodeći život u česnom braku, oni ne imađahu dece i silno tugovahu zbog toga. U tuzi svojoj oni se usrdno moljahu Bogu i Prečistoj Bogorodici za razrešenje od bezdetnosti. I Gospod im usliši molitvu: Ana zače i rodi sina, ovog blaženog Jevtimija. Ubrzo po rođenju mladenac bi kršten, i na svetom krštenju dobi ime Jovan. On beše još u povoju kada ga roditelji doneše u onaj hram, u kome su se molili da im Bog podari dete, i, metnuvši ga pred ikonu Božje Majke, oni rekoše: Carice i Vladičice! evo, mi Ti donesmo onoga koga si nam podarila. Po reči, koju u tuzi srca izrekoše usta naša Tebi kao Carici i Vladičici, mi Ti predajemo naše dete. Uredi njegov život kako Ti sama želiš. Sada pak mi ga uzimamo k sebi, da bude s nama u domu našem, pošto mladenac ne može da živi bez majke.
Uz pomoć blagodati Božje mladenac uspešno rastijaše i, kada dođe vreme, roditelji ga dadoše na izučenje Božanskih knjiga. Bog koji svima ljudima želi spasenje, darova dečaku Jovanu bistar um, i on sa uspehom izučavaše Božanska Pisma. Za sve vreme tog izučavanja on se nije bavio ničim drugim do stvarima koje pobuđuju na razmišljanje o božanstvenim predmetima. Kada mu bi petnaest godina, on se zapali ljubavlju k Bogu i zažele da se odrekne sveta i primi monaštvo. On nije znao k čemu će ga odvesti monaštvo, pošto su namere Božje nedokučljive, no on se starao da neizostavno ostvari svoju blagu želju. I Bog, videći s nebeskih visina sve šta će se desiti s njim u budućnosti, uskoro mu stvarno ispuni želju.
Jedan inok, po imenu Efrosin, i dva druga inoka, Ignjatije i Galaktion, koji sebe behu posvetili na službu Bogu, namisliše da se podvizavaju u usamljeništvu i rešiše da potraže pogodno mesto za to. Uskoro oni nađoše takvo mesto; zvalo se Vježište, na 12 vrsta zapadno od Novgoroda. Tu ne beše ništa drugo osim šume i ritova. Kada monasi dođoše na to mesto, oni osetiše u vazduhu neki miris, i to shvatiše kao naročito ukazanje promisla Božjeg. Oni tu podigoše kapelu u ime svetitelja Hristova Nikolaja, a potom napraviše i kelije za sebe. Ubrzo dođe k njima sveštenik Pimen i izjavi želju da živi i da se podvizava zajedno sa njima. Tada po jednoglasnoj odluci oni sagradiše drvenu crkvu opet u ime svetog Nikolaja Čudotvorca, godine 1411, i stadoše provoditi isposnički život. Mnoge muke oni podneše od tamošnjih žitelja, naročito od jednog velmože, koji po vnušenju đavola ne željaše da u njegovoj blizini žive monasi. Ali sveti čudotvorac Nikolaj, koji nigde ne ostavlja u nevolji obitelj posvećenu njegovom imenu kada mu se sa verom mole za to, dostavljaše prehranu i ovim monasima. Uskoro se dogodi da se na nozi toga velmože pojavi opaki čir, od koga on silno paćaše. U bolesti svojoj on se seti svetog čudotvorca Nikolaja, obrati mu se molitvom za pomoć, pa onda ode u obitelj njegovu. I pomolivši se tamo, on dobi iscelenje. Blagodaran za isceljenje, on podari obitelji parče zemlje u blizini, i od tada sa pobožnom verom stade poštovati manastir svetog Nikolaja. Posle toga po blagodati Božjoj i na molitve svetog Nikolaja Čudotvorca broj monaha stade se uvećavati, i gorespomenuti Pimen, prvi sveštenomonah obitelji, postade i iguman njen.
Po uredbi promisla Božjeg k njemu i dođe dečak Jovan, moleći ga da ga postriže u monaštvo. Pimen, ugledavši dečka, primi ga kao poslanog k njemu od samog Boga, postriže ga u monaštvo i dade mu ime Jevtimije. Živeći u manastiru, prepodobni Jevtimije pokazivaše u svemu tako strogu poslušnost nastojatelju svome i bratiji, da je izazivao opšte divljenje, jer iako tako mlad, on posedovaše um zrelog muža. Stoga do naznačenja za pastira, svi u njemu poznadoše budućeg pastira, i pre punoletstva on postade svima rukovodilac u monaškom životu. Kada prepodobni Jevtimije steče takav ugled u svojoj obitelji, za njega saznade i arhiepiskop Novgorodski Simeon. On pozva k sebi prepodobnog Jevtimija i videći da je ispunjen dobrih namera i vičan u reči, on ga plameno zavole. I bez

Izvor: Crkveni Kalendar