Sveti Georgije

Zasevši na presto rimskoga carstva bezbožni Dioklecijan se veoma staraše za pogano idolosluženje. Naročito je mnogo poštovao Apolona kao nekog tobožnjeg predskazivača, jer je u mrtvom kipu Apolonovom obitovao demon, koji je davao odgovore pitačima, lažno prorokujući o budućnosti, pošto se proroštva njegova ne zbivahu. Jednom Dioklecijan upita Apolona povodom neke stvari, i dobi ovakav odgovor od demona: Ne mogu istinski da pretskazujem budućnost, jer mi smetaju pravedni ljudi na zemlji, i zbog njih lažu gatarski tronošci u idolištima; ti pravednici uništavaju našu silu. - Onda Dioklecijan raspitivaše žrečeve: Ko su ti pravednici na zemlji, zbog kojih bog Apolon ne može da proriče? Žrečevi odgovoriše: Hrišćani su pravednici u podnebesju.
Čuvši to, Dioklecijan se ispuni gneva i jarosti na hrišćane, i obnovi gonjenje protiv njih koje već beše prestalo. I odmah razasla na sve strane carstva svog naređenje da se ubijaju pravedni, nevini i neporočni ljudi Božji. Tada pustiše iz tamnica preljubočince, razbojnike i razvratnike, a napuniše ih ispovednicima istinitoga Boga. Bilo je strašnih prizora širom celoga carstva: hrišćani su stavljani na najstrašnije muke, i to svaki dan. A kada sa svih strana, naročito iz istočnih provincija, stadoše stizati caru izveštaji, puni kleveta na hrišćane, i u kojima su javljali da hrišćani nizašta ne smatraju carevo naređenje, i da ih je beskrajno mnogo, i da ih stoga ili treba ostaviti na miru u njihovoj veri ili ih istrebiti, tada car sazva kod sebe u Nikomidiju na savet sa svih strana angipate i igemone, namesnike svoje, Knezove i velmože, i ceo senat. Na tom skupu car dade izraza svojoj jarosti protiv hrišćana, i naredi da svaki izrazi svoje mišljenje po ovoj stvari. Pošto su mnogi govorili mnogo, naposletku car izrignu ovakav otrov: "Ništa nije česnije i potrebnije nego - poštovati drevne otačke bogove". Pošto ovu njegovu izjavu svi prihvatiše, on produži: "Ako se svi sa ovim slažete i hoćete revnosno to da ispunjujete, i ako ljubav moju cenite, onda se potrudite na sve moguće načine da hrišćansku veru, koja je protivna bogovima našim, potpuno istrebite širom celoga carstva našeg. A da biste to što uspešnije obavili, ja vam svim silama stojim na raspolaganju". -Ovu carevu reč svi usvojiše i pohvališe. No Dioklecijan je još dvaput sazivao senat i savetovao se po ovoj stvari. I odluka bi nepokolebljivo utvrđena, i narod obavešten o njoj.
U to vreme beše u rimskoj vojsci čudesni vojnik Hristov sveti Georgije, rođen u Kapadokiji kao sin uglednih i blagočestivih roditelja. On izmalena bi naučen pobožnosti. Kao dete on ostade siroče, pošto mu otac mučenički postrada za Hrista, a majka se sa njim preseli u Palestinu, jer ona beše rodom iz Palestine i imađaše tamo ogromna imanja i nasleđe. Kada poraste Đorđe, on beše veoma lep, kršan i hrabar. Stoga bi uzet u vojsku, gde dospe u dvadesetoj svojoj godini do čina tribuna i dobi za starešinu jednog naročitog puka. Zbog pokazane hrabrosti u bitkama, car Dioklecijan ga proizvede za komita, za vojvodu, pre no što se znalo da je hrišćanin. Tada mu je bilo dvadeset godina, i majka mu se već beše upokojila u Gospodu. I kad se po onom carevom krvničkom naređenju stade vršiti istrebljenje hrišćana, Đorđe beše na službi pri caru Dioklecijanu. Videvši još prvog dana kako neznabošci strahovito muče hrišćane, i doznavši da se nepravedno naređenje carevo ne može nipošto promeniti, on izvede zaključak da je ovo vreme vrlo pogodno za spasenje. I on odmah razdade ubogima sve što imađaše kod sebe: zlato, srebro i odela; i robovima što behu kod njega darova slobodu; za imanja u Palestini napisa zaveštanje, da se razdadu nevoljnima, i da se tamošnji robovi njegovi puste na slobodu.
Trećega dana neznabožni car držaše veće sa svojim poganim knezovima o daljem krvničkom ubijanju nevinih hrišćana. Tada hrabri vojnik Hristov sveti Đorće odbaci svaki ljudski strah, i, utvrđen Bogom u strahu Božjem, on stupi pred cara usred tog bezbožnog i bezakonog veća, i svetla lica i junačne duše stade im ovako govoriti: "Dokle ćete, o c