Sveti pravedni Mihail vojnik

SVETI Mihail življaše u vreme cara Mihaila III. Po svome poreklu on beše Bugarin iz grada Potuke, koji je tada pripadao grčkome carstvu. Ugledni roditelji Mihailovi behu među prvim hrišćanima bugarskim; a takav hrišćanin bejaše od detinjstva i Mihail; zbog njegove pobožnosti roditelji i poznanici nazivahu ga: sveto dete. Od dečačkih godina svojih on se odlikovaše čistotom života, uvek beše pun straha Božija, prebivaše u postu i molitvi, razdavaše milostinju siromasima i posećivaše bolesnike, krotak i smiren i svakovrsnim vrlinama ukrašen.
Kad Mihail napuni dvadeset pet godina, on stupi u vojsku i postade starešina nad velikim vojnim odredom. U to vreme krenuše u rat protiv grčkog carstva Etiopljani i Agarjani, tojest Arabljani muhamedanske vere, i uputiše ka prestonici grčkoga carstva. U zaštitu otadžbine istupi velika grčka vojska i srete se sa daleko većom vojskom agarjanskom. Videći da će ih ogromna vojna sila etiopljanska i agarjanska nadvladati, Grci pobegoše u gore krijući se po zabačenim mestima. U grčkoj hrišćanskoj vojsci nalažaše se i Mihail Vojnik sa svojim odredom. On se ne uplaši neprijatelja, i neprestano sokoljaše svoje ljude. Videvši opšte bežanje Grka, Mihail zaplaka, i pavši ničice na zemlju moljaše se Bogu za spasenje hrišćana. Pošto završi molitvu, on sa svojim odredom silovito jurnu na neprijatelje i upade u samu sredinu Etiopljana i Agarjana, žestoko ih razbijajući, pri čemu ne izgubi nijednog svog vojnika. U to isto vreme iznenada nastade oluja i pomože hrišćanskim vojnicima: munje i gromovi još više uplašiše neprijatelje, te se svi oni dadoše u bekstvo. Pomoću Božijom Mihail razjuri sve neprijatelje, a njegov odred ostade čitav, bez ikakvog gubitka.
Uznevši blagodarnost Bogu za darovanu pobedu, Mihail raspusti vojsku, i sam sa nemnogo slugu krenu natrag u svoju postojbinu. Za vreme tog putovanja dogodi se ovakvo čudo. Mihail se zaustavi na jednom mestu radi odmora. Tamo se nalažaše veliko jezero, iz koga je izlazila čudovišna zmija i jela ljude i stoku. Jedan od Mihailovih slugu ugleda u blizini jezera dim, uze sa sobom nešto hrane i pođe ka tom dimu. Tamo on ugleda devojku u suzama koja je sedela i nešto očekivala. Sluga je stade raspitivati, i toliko se zanese njenom pričom o strašnoj zmiji da mu zagore jelo koje beše pristavio. Kada se sluga vrati svome gospodaru, Mihail ga upita što se toliko zadržao i zašto mu je zagorelo jelo. Tada mu sluga ispriča sve što ču od one devojke za zmiju.
Saslušavši priču Mihail reši da ode tamo, i pozva svo je sluge. Ali, ovi se uplašiše i ne smedoše poći sa svojim gospodarem. Mihail se onda pomoli Gospodu Bogu, oseni krsnim znakom lice svoje, sede na konja i pođe ka jezeru, uzevši sa sobom samo najstarijeg slugu. Stigavši na mesto, on stade raspitivati devojku što je došla na to mesto. Spočetka devojka savetovaše Mihailu da se ukloni, da ga čudovišna zmija ne bi pojela. Ali na zahtev blaženog Mihaila, ona mu ispriča o ustanovljenom u gradu običaju: da se po redu daju deca zmiji na pojedenje.
Zaprepašćen devojčinom pričom, Mihail naredi svome sluzi da sa konjem ode malo podalje i čeka, a sam pade na zemlju i stade se moliti Gospodu Bogu. Kada svetitelj završi molitvu i ustade, usred jezera pojavi se zmija, visoko podiže glavu i udarajući repom po vodi stade se sa razjapljenim čeljustima približavati obali. Svetitelj uze štit i mač, i odseče glavu zmiji. A zmija savivši rep udari svetitelja po desnome obrazu i u levu ruku, i načini mu ranu. Mihail pade u nesvest, ali brzo dođe sebi i ustade. Sluga pak Mihailov, videći takvo čudo, pohita u grad i isiriča šta se dogodilo. Građani iziđoše iz grada i svečano dočekaše izbavitelja, a devojku predadoše roditeljima. Tako Bogu bi ugodno da proslavi Mihaila Vojnika onakvim čudom kakvo u staro vreme učini sveti Georgije Pobedonosac. Posle toga sveti Mihail izgovori građanima pouku da se čvrsto drže hrišćanske vere, pa produži svoj put i vrati se kući svojoj. I kroz kratko vreme on s mirom predade blaženu dušu svoju Gospodu i pređe. u Nebesko carstvo.
Ha grobu svetoga

Izvor: Crkveni Kalendar