Isidor Hioski

Prve godine Dekijeva carovanja iziđe zapovest od cara da se u celoj rimskoj carevini popišu i prebroje vojnici i saberu u pukove. Zbog toga pristadoše uz ostrvo Hios lađe vojvode Numerija, da bi pokupile mladiće za vojnu službu. U to vreme na ostrvu Hiosu življaše Isidor, rodom iz Aleksandrije, snažan telom i hrabar duhom, a hrišćanin po veri. On provođaše bogougodan život, jer se stalno podvizavaše u postu, uzdržanju, celomudriju i u svima dobrim delima. On se odlučno udaljavaše od taština i slasti ovoga sveta, i izbegavaše neznabožačke nečistote. Zbog svoje snažnosti i hrabrosti on bi uzet u vojsku u Numerijev puk.
U skoro vreme iziđe od cara nova zapovest, da se svi hrišćani moraju klanjati bogovima rimskim; one pak koji se ne budu hteli klanjati, primoravati na to mučenjem; pritom, naročitu pažnju obratiti na vojnike: svakog vojnika - hrišćanina na svaki način primorati da se pokloni idolima i prinese im žrtvu, saglasno drevnom običaju rimskom. Tada neki stotnik, kome beše ime Julije, pristupi vojvodi Numeriju i optuži blaženog Isidora da je hrišćanin. Vojvoda odmah naredi da Isidora uhvate i dovedu pred njega na sud. Kada ga dovedoše, Numerije ga upita: Kako se zoveš? Svetitelj odgovori: Zovem se Isidor. Vojvoda ga onda upita: Ti li se to ne pokoravaš zapovesti cara Dekija i nećeš da prineseš žrtvu bogovima? Sveti Isidor mu odgovori: A ko su bogovi vaši, da bih im ja, hrišćanin, prineo žrtvu? Nisu li oni - idoli gluvi i slepi i nemaju nikakvog čuvstva? Na to vojvoda reče: O da zle i bezbožne hule! Zaista ovaj čovek zaslužuje velike muke i kazne! Svetitelj onda reče: Stvarno, ja treba da podnesem za Boga mog svakovrsne muke i smrt, da bi me Gospod moj udostojio udela svetih Mučenika, koji pre mene za sveto ime Njegovo postradaše. Ja znam da nikada ne umiru oni koji veruju u Njega i koji se uzdaju u Njega. Jer tako reče Gospod naš: Koji veruje u mene - živeće večito (Jn. 6, 47.) Numerije upita: Hoćeš li ti, Isidore, prineti žrtvu bogovima, da bi ostao živ, ili nećeš? Svetitelj odgovori: Ako mi i ubiješ telo, nad dušom mojom nemaš vlast. Stoga me muči kako hoćeš, jer imam istinitog i živog Boga Isusa Hrista, koji i sada živi u meni, i po smrti mojoj biće sa mnom; i ja sam u Njemu, i ostaću u Njemu, i neću prestati da ispovedam presveto ime Njegovo dokle je duh u telu mome. Vojvoda mu reče: Makar jednom prinesi žrtvu, potčinjavajući se zapovesti carskoj, a posle čini kako hoćeš. No svetitelj odgovori: Nećeš me, bezbožniče, prevariti lukavstvom svojim, jer ko se jednom odrekao Gospoda svog, može li se nazvati vernim Njemu? Koji je neveran u malom, i u mnogom je neveran (Lk. 16, 10). No ne dao Bog da ja i u pomisli svojoj budem neveran i neprijatan Gospodu mom! Vojvoda reče: Ja te lepo savetujem, Isidore; poslušaj moj savet! Ne poslušaš li me, ja ću te predati na ljute muke, i mučiću te dotle dok ne ispovediš veličanstvo bogova naših.
I vojvoda odmah naredi da četiri vojnika bez milosti biju volovskim žilama nagog svetitelja, ispruženog po zemlji. Tako bijenom svetitelju govorahu prisutni od naroda ljudi: Pokori se, Isidore, carskoj zapovesti, da ne bi umro u mukama. No svetitelj im odgovori: Ja se pokoravam volji i zapovesti Boga mog, Večnog Cara Nebeskog, i Njega ispovedam i počitujem; Njega neću ostaviti, niti Ga se odreći, da se i On ne bi odrekao mene u dan Suda.
Posle bijenja mučitelj dugo vreme nagovaraše svetog Isidora na idolopoklonstvo čas pretnjama, čas laskama, ali bez ikakvog uspeha, samo se nasluša od mučenika grdnji i uvreda i za sebe i za bogove svoje. Najzad, besan od gneva, on reče mučeniku: Ja ću narediti da ti otseku jezik. Svetitelj odgovori: Ako mi i jezik otsečeš, ipak mi ispovedanje imena Hristovog od usta mojih nećeš oduzeti.
I po mučiteljevom naređenju mučeniku bi otsečen jezik. Ali i po otsecanju jezika mučenik govoraše lepo, slaveći Hrista, istinitog Boga. A vojvoda, zaprepašćen od užasa, pade na zemlju i izgubi jezik, jer postade nem. I kad ga podigoše, sa zemlje, on ne mogaše ništa govoriti, samo se rukama i mimikom sporazumevaše. I zatra