Jakov Nisibijski

Righteous

Spomen 13. januar · 31. oktobar

Zakonodavac Mojsije, koji je otkrio dno morsko, i bezvodnu zemlju u pustinji napojio vodom, i mnoga druga čuda učinio, opisa dela svetih što su pre njega živeli, ne onom mudrošću koju je od Egipćana dobio, nego nebodanom blagodaću. Jer otkuda bi mogao saznati Aveljevu vrlinu, Enohovo bogougodništvo, Nojevu pravednost, Melhisedekovo pobožno sveštenstvo, Avraamovo pozivanje, veru, junaštvo, gostoljublje i prinošenje sina na žrtvu, i, da kratko rečem, drugih božanstvenih muževa podvige, pobede, naveštavanja, kako bi saznao, da nije za ovo dobio prosvetljenje od božanskoga Duha? Takva pomoć potrebna je i meni (veli Teodorit), da bih pisao žitija svetih, koji su pre nas bili, i koji su u naše vreme zasijali, i na taj način predložio kao neki zakon za one koji žele da se ugledaju na njih. Treba stoga povesti pristupiti, prizvavši najpre u pomoć molitve tih svetitelja.
Nisibija je grad na granici negdašnje rimske carevine i Persije. U to vreme Nisibija plaćaše danak Rimljanima. U tom gradu rodi se ovaj sveti Jakov. On izabra usamljenički život u pustinji, i življaše na visokim gorama. Proleće, leto i jesen provođaše po dubravama, imajući nebo za pokrivač; a zimu je provodio u jednoj pećini, gde se sklanjao od mraza. Hrana mu behu, ne pitomi i obradivi usevi i povrće, već ono što zemlja sama od sebe rađa; sabiraše dakle plodove od šumskog drveća, i neko zelje, slično gradinskom, i time se hranjaše tako, tek da bi se održao u životu. Vatra mu ne beše potrebna za kuvanje hrane, jer se hranio divljim zeljem. I vuna mu ne beše potrebna za odeću, jer se oblačio u kozje kože. Tako umrtvljujući telo, on duhovnom hranom neprestano nasićavaše dušu. Misao pak svoju čišćaše za bogoviđenje, čineći je ogledalom Svetoga Duha, i otkrivenim licem, kao što kaže sveti apostol, gledajući slavu Gospodnju, preobražavaše se u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha (2 Kor. 3, 18). Od toga se iz dana u dan uvećavaše sloboda njegova prema Bogu, i što god je od Boga tražio, odmah je dobijao. Proročki je predviđao buduće stvari, i bi mu dat od Duha Svetog dar čudotvorstva. Ispričaću (veli pisac ovog žitija Teodorit) nekoliko od njegovih čudesa, i obelodaniću onima koji ne znaju sijanje apostolske blagodati u njemu.
U to vreme bezumni ljudi klanjahu se idolima, i mrtvim kipovima ukazivahu božansko poštovanje, a istinsko bogopoštovanje beše zanemareno od mnogih. Ti ljudi nenaviđahu one koji nisu uzimali udela u njihovom bezumlju, jer ovi, savršeni u vrlini, znađahu istinu, klanjahu se Tvorcu svega, i ismevahu nemoć idola. Jednom sveti Jakov ostavi pustinju i pođe u Persiju, želeći da vidi novoposađeni vrt svete vere i da, koliko može, pomogne jačanju Pravoslavlja. A kada na tom putu prelažaše preko jednog potoka, devojke neke, koje su prale rublje i bile razgolićenih nogu, gledahu na njega kao na nekog tuđinca, i to neobično odevena; gledahu bezobrazno, ne stideći se njegove sveštene ozbiljnosti, niti svoje razgolićenosti, pa još stajahu ne pokrivši glave svoje. Svetitelj se razljuti na njihovu bestidnost i zažele da pokaže Božju silu, da bi ih čudom spasao od idolopokloničkog bezumlja: prokle izvor iz koga je tekao potok, i odmah presuši izvor i potok tako da se u njima ne nađe ni kap vode; a prokle i one devojke, i njihovu bestidnu mladost iznenada premetnu u starost. Jer se na svetiteljevu reč njihove crne kose odmah pretvoriše u sede, i izgledahu kao mlada drveta zimi kada na njih padne inje. A kada to videše devojke, jer i voda presuši i one ugledaše jedna drugu osedelima, prepadoše se, i otrčaše u grad i ispričaše šta se desilo. Videći čudo, građani otidoše velikome čudotvorcu svetome Jakovu, i usrdno ga moliše da ukroti gnev svoj i opet im povrati presahlu vodu. Svetitelj iziđe u susret njihovoj molbi, satvori molitvu Gospodu, i poteče izvor opet kao i ranije, i potok zažubori. I još moljahu ljudi svetitelja da osedelu kosu njihovih kćeri cretvori u crnu, i prevremenu starost - u mladost. Svetitelj htede n to da učini; i kada upita gde su, one ne behu tu, niti dođoše s pokajanjem. Zato i ostavi na njima

Izvor: Crkveni Kalendar