Sveti mučenik Jovan Novi Janjinski

Rođen u Epiru u gradu Janjini, negdašnjoj prestonici cara Pira. Roditelji njegovi behu blagočestivi hrišćani. A kada oni pomreše, i Jovan kao dečak ostade siroče, ode u Carigrad da se zaposli i živi od truda ruku svojih. I stupi na zanat, i zarađivaše sve što mu beše po- trebno za život, jer mu Bog pomagaše u radu zbog njegovog vrlinskog života: beše to celomudren mladić koji se Boga bojao i zapovesti Njegove držao. Carigrađani ga prozvaše Epircem, pošto bejaše rodom iz Epira. Ne mnogo pre toga Turci behu osvojili Carigrad, i mnogi od hrišćana iz straha behu se odrekli Hrista i primili Muhamedovu veru. Sveti Jovan imaše svoju radnju baš među ovakvim poturicama. I često se prepiraše s njima javno, ukorevajući ih zbog izdaje Hrista, jer on beše pametan mladić, smeo na reči, i neustrašivo govoraše istinu. I ove poturice ga počeše mrzeti silno što ih je izobličavao i sramotio, i što mu je radnja išla dobro. I smišljahu kako bi ga pogubili.
Primetivši njihovu zlu nameru, blaženi Jovan se ne uplaši nego naprotiv zažele svom dušom da postrada za Hristovu istinu. I na Veliki Petak 1526 godine on ode k svome duhovnom ocu, protoprezviteru carigradske crkve, i ispovedi se. I ispriča mu o neprijateljskoj zloći svojih suseda koji mu rade o glavi: i otkri mu svoju želju da hoće da postrada za Hrista, i zatraži savet od njega. A protoprezviter, videći ga onako mlada, ne preporuči mu da ide na mučeništvo, i reče mu: Pazi, čedo, da ti tu pomisao ne ubacuje u dušu đavo, jer on mnogima ubacuje u dušu takve pomisli, potstičući ih na mučeništvo, da ih potom, kada ne istraju u mukama i padnu, izvrgne ruglu i potsmehu. Na to mladić reče: Nadam se u Hrista mog, da me neće dati na porugu neprijateljima mojim, nego će me ukrepiti da pobedim vražiju silu. Protoprezviter mu reče: Čedo, pisano je: duh je srčan, ali je telo slabo (Mt. 26, 41). To što ti želiš, zahteva veliku pripremu, zahteva neprekidno pošćenje i molitve, pa kad se pomoću njih očistiš od svakog greha, sam će ti Bog ukazati šta treba da činiš, jer se u čistim dušama nastanjuje Bog. Pazi dakle na sebe, mili, i idi s mirom, a ja molim Boga da te sačuva od svih tvojih vidljivih i nevidljivih neprijatelja, tojest od ljudi i od demona, i da te učini slavnim pobednikom nad njima. Rekavši mu to, on otpusti junošu s mirom.
Sutradan blaženi Jovan ozarena lica i radosne duše dođe opet k svome duhovnom ocu, i reče mu: Česni oče, ove noći imadoh viđenje u snu: usred ognja videh sebe neopaljiva, vesela i likujuća, kao što nekada behu Tri Mladića u vavilonskoj peći. Stoga se nadam da ću s pomoću Višnjega svoju zamisao uspešno privesti kraju. A tebe molim, česni oče, da me naoružaš tvojim molitvama. Na to mu duhovni otac odgovori: Neka te Bog ukrepi, čedo, da pobediš paklenog vuka, nevidljivu zmiju, i da se ovenčaš mučeništvom za Hrista. I učvrstivši junošu milim i korisnim rečima, i obećavši mu da će se za njega moliti Bogu pomoćniku, on ga otpusti.
Kada blaženi Jovan dođe u svoju radnju, videše ga njegovi nenavidnici i dušmani, i govorahu jedan drugome: Nije li ovo onaj što se u gradu Trikali u Tesaliji javno odrekao Hrista, a sada se ovde pravi da je hrišćanin? Čuvši to i ljutito pogledavši na njih, junoša ih upita: Da li to o meni govorite ili o nekom drugom? Oni mu odgovoriše: O tebi, ne o drugom; i zar ne govorimo istinu? Blaženi odgovori: Nikada se ja nisam odrekao Hrista ni u Trikali ni u kom drugom mestu; niti ću Ga se ikada odreći. Jer za Hrista živim, i uvek ću živeti, i gotov sam umreti za Njega.
Uvređeni time, oni se silno razjariše, pa skočiše na njega, zgrabiše ga i na sud povukoše. A sveti mladić radosna lica hitaše na sud kao na gozbu. I predadoše ga nepravednom sudu, jer sami behu i tužioci i svedoci i sudije. I iznošahu na njega jednu jedinu, i to lažnu, optužbu, kao da se tobož u tesalijskom gradu Trikali javno odrekao Hrista i primio muhamedansku veru, ali došavši u Carigrad, ponovo se vratio u hrišćanstvo. U početku suđenja, praveći se licemerno žalostivi, oni ga stadoše laskama privolevati da se odrekne Hrista. Zatim,