Sveti Martin ispovednik, papa Rimski

Posle smrti pape rimskog Teodora (642-649 g) jednoglasno bi izabran za papu blaženi Martin, 5. jula 649. godine. U to vreme na Istoku carovaše Konstans II, unuk cara Iraklija. Tada su grčki carevi vladali i Rimom, i držali svoje namesnike u zapadnim krajevima. U to doba na Istoku jačaše jeres monotelita, tojest jednovoljnika, koji uče da u Hristu Gospodu našem postoji samo jedna volja, jedno htenje. Ova jeres proizađe iz ranije Evtihijeve jeresi, koja je bulaznila da u Hristu postoji samo jedna priroda, nasuprot pravoslavnom veroispovedanju, po kome u Gospodu našem ovaploćenom Bogu postoje dve prirode, dve volje, dva htenja i dva dejstva, svojstveni Božanskoj i čovečanskoj prirodi, ali u jednom licu Hristovom, jer se Hristos Bog ne deli u dva lica već se raspoznaje u dvema prirodama, nepomešano sjedinjenima. Ova jeres poče od patrijarha aleksandrijskog Kira i patrijarha carigradskog Sergija (610-639 g.); uz nju pristade i car Iraklije, ded cara Konstansa II. Posle Sergija u Carigradu bi patrijarh Pir, takođe jeretik monotelit; za ovim patrijarh Pavle, pristalica iste jeresi. Po nagovoru patrijarha Pavla car Konstans II napisa knjižicu, nazvanu Tipos, tojest Obrazac, punu monotelitske jeresi, i razasla je na sve strane sa naređenjem da svi imaju tako verovati.
Mnogi od pravovernih, koji se ne pokoriše carevom neblagočestivom naređenju, podneše progonstva, rane i smrt. Među njima beše i prepodobni Maksim Ispovednik (vidi 21. januar), i ovaj svjatjejši papa Rimski Martin. Čim on postade papa, car mu posla svoju jeretičku i zlovernu knjižicu Tipos, sa željom da papa Martin usvoji njegovu veru i saborski je utvrdi. Blaženi Martin odbaci to zloverje, govoreći: Kada bi i ceo svet usvojio ovo učenje koje je suprotno pravoverju, ja ga neću usvojiti, niti ću otstupiti od evanđelskog i apostolskog učenja i od predanja svetih Otaca, pa makar me i na smrt predali. - I sveti Martin posla carigradskom patrijarhu Pavlu (641-654 g.) izaslanike, neke česne klirike svoje, sa svojim pismom, moleći ga i savetujući da ne pravi razdor u Crkvi, da ne seje kukolj jeresi po pšenici vere blagočestive, i da usavetuje cara da prestane sa umovanjem protivnim Crkvi. No patrijarh Pavle ne samo ne posluša blaženog Martina, nego i izaslanike njegove izruži, izbi i posla na zatočenje u daleke pokrajine.
Tada svjatjejši papa, po savetu svetog i prepodobnog Maksima, ave hrisopoljskog (kod Carigrada), koji je u to vreme bio u Rimu, sazva pomesni sabor u Rimu 649. godine, sastavljen od sto pet episkopa. Na saboru bi osuđena i predata anatemi zabluda Kirova, Sergijeva, Pirova i Pavlova, i careva knjižica Tipos. I sveti Martin poslanicom izvesti o tome sve verne u vaseljeni, utvrđujući ih u pravoverju a razgolićujući pagubnost jeresi i naređujući im da se budno čuvaju od nje.
Kada za to ču car Konstans II, veoma se razjari i posla svog namesnika, vojvodu Olimpija, u Rim, da uhvati papu Martina. Olimpije stiže u Rim dok je pomesni sabor zasedavao. Ali videći mnoštvo episkopa i grad pun sveta, duhovnog zvanja i mirjana, on se ne usudi da papu uhvati javno, već naredi jednome vojniku da papu ubije u crkvi iznenada. No kada vojnik uđe u crkvu sa mačem sakrivenim i približi se papi da ga probode, najedanput oslepe: jer Gospod koji ne ostavlja žezal bezbožnika nad udelom pravednika (Ps. 124, 3), ne dopusti ubici da podigne krvničku ruku na vernog slugu Njegovog. A kada Olimpije vide da sam Gospod čuva služitelja Svog, ostavi papu i ode u Siciliju na Saracene i tamo umre.
Car pak, nagovoren od patrijarha Pavla, posla u Rim drugog namesnika, vojvodu Teodora Kaliopu, da Martina veže, optuživši ga lažno: kako je u dosluhu sa Saracenima, kako nepravilno drži veru predanu od Otaca, i kako huli na Prečistu Bogomater. - Doputovavši u Rim, carev namesnik javno iznese ove optužbe protiv pape. A blaženi Martin, nevin u svemu tome, branjaše sebe od bezočne klevete, izjavljujući: Nikada nikakav dosluh nisam imao sa Saracenima, sem što sam slao milostinju pravoslavnoj braći koji pod Saracenima žive u bedi i sirotinji; a