Sveti mučenik Elevterije

Sveti mučenik Elevterije beše iz Carigrada; sijaše pobožnošću i pravoslavljem, a bogatstvom i slavam prevazilažaše sve ondašnje slavne ljude i velikaše, jer odmalena beše odrastao na carskom dvoru, i tamo beše u najvećoj časti. Ali, sav obuzet ljubavlju prema neprolaznom i večnom blagu, on zemaljska blaga ne računaše ni u šta, i voleo je biti na poslednjem mestu u dvorima Gospodnjim, nego li da zauzima prvo mesto u dvorima grešnika. Očima duše prikovan ka Bogu, on svaki dan provođaše u hvaljenju i slavljenju Boga, i upražnjavaše svaku vrstu vrline.
Međutim, upropastitelj duša ljudskih đavo ne mogaše podnositi Elevterijeva dobra, stoga upotrebi svetiteljevog slugu kao svoje oruđe. Sluga ode tadašnjem bezbožnom caru i okleveta svetog Elevterija, govoreći: Moj gospodar Elevterije kršten je hrišćanskim krštenjem, podigao je crkvu, obožava Raspetoga, a mrzi i nipodaštava carske naredbe; ima tajnu kuću pod zemljom, prinosi Hristu svenoćna bdenija i mori telo svoje postovima, suzama i plačem.
Čuvši to od sluge, car se ispuni gneva i posla da mu dovedu Elevterija. Kada svetitelj predstade caru, car ga spokojno i blago upita: Što si nas napustio, Elevterije? Toliko vremena te nema. Prezreo si moju ogromnu ljubav prema tebi i carske dvore. - Sveti Elevterije odgovori: Razne bolesti, care, iznuriše mi telo, pa da bih povratio svoje zdravlje provodim vreme na čistom vazduhu i podesnom mestu. - Car mu na to reče: Zar je samo tebi potrebna blagodet čistoga vazduha? I nama bi bilo dobro, da se obretemo tamo s tobom.
Na ovo svetitelj ne odgovori ništa. No predveče car pređe preko reke Sagare i ode k svetiteljevoj kući. Tamo pronađe jedna tajna vrata, uđe na njih i ugleda divan hram. Ali ne hte da uplaši svetitelja pretnjama, već pokuša da ga pridobije laskavim rečima. No sve to bi uzalud; sveti Elevterije ostade nepokolebljiv u svojoj veri. Car onda naredi da svetom ispovedniku odseku glavu, a da česno telo njegovo bace psima i pticama da ga raznesu.
Obezglavljen, blaženi Elevterije predade svetu dušu svoju u ruke Božije. Česno pak telo njegovo, bačeno, nađe neki pobožan i hristoljubiv hrišćanin, koji beše u svešteničkom činu, uze ga, i pošto ga pomaza divnim mirisima, sahrani ga na uglednom mestu.