Sveti novomučenik Georgije Alikianski sa ostrva Krita

Spomen 7. februar

Novomučenik Hristov Georgije rođen je 24 maja 1846. godine na ostrvu Kritu, u oblasti Kidonijskoj, u selu Alikiana, od blagočestivih roditelja: sveštenika Nikole zvanog Divolisa, rodom sa ostrva Folegandrosa, i majke Ekaterine Buzianopulu, poreklom iz jedne blagorodne kritske porodice iz poznatoga sela Terisa. U ovo selo beše došao otac Georgijev kao parohijski sveštenik, te je tu i rođen ovaj blaženi mladić i vaspitan po nauci i zapovestima Božjim. Nauči se on u detinjstvu i nešto malo pismenosti, tek toliko da je mogao da čita; i to malo pismenosti pomoglo mu je kasnije vrlo mnogo, kao što ćemo videti dalje. Zanimajući se zemljoradnjom i sađenjem vinograda po ceo dan, on je uveče sedeo posle večere i čitao Žitija Svetih a naročito stradanja svetih Mučenika, koja je osobito voleo. Tako činjaše svako veče do ponoći. Roditelji mu govorahu: "Čedo, treba da spavaš da se odmoriš, jer ćeš sutra opet na posao." A blaženi im odgovaraše: "Ne mogu da se odmorim niti da spavam prijatno, ako se prethodno ne zasitim čitanjem božanstvenih knjiga."
Negde krajem 1865. godine, pročitavši žitije nekoga od velikih mučenika, koje ga duboko darnu u srce, on sa dubokim uzdahom i umiljenjem reče: "Hriste moj, udostoj i mene da prolijem svoju krv za Tvoju ljubav". Čuvši to njegov brat Jovan, koji beše slep i svagda seđaše uz njega i slušaše žitija, ukoravajući ga reče mu: "Šta ti to govoriš, brate moj; zar ne znaš da, ako bi se ispunilo to što ti veliš, onda bi trebalo da dođe gonjenje na Hrišćane. Ti možda i neki drugi mogli bi da podnesete stradanja i zadobijete spasenje, ali koliko bi se njih odreklo Hrista i propalo?'' Na takve reči blaženi ništa ne odgovori, nego duboko uzdahnuvši ponovo reče: "Da, Hriste moj, ako je Tvoja volja udostoj me da prolijem svoju krv za ljubav Tvoju, kao što si Ti prolio Tvoju krv iz ljubavi prema meni". Na to mu brat ništa više ne reče, nego čuvaše tajno u sebi te njegove reči. A sada da vidimo kako se desilo da se ispuni ta želja njegovog srca.
Kao što je poznato, godine 1866. podiže se onaj strašni ustanak na Kritu protiv Turaka, u kojem i Georgije pomagaše noseći pisma od jednog ustaničkog vođe drugome, ili na neki drugi način kako već mogaše. U nedelju 5 februara 1867. godine, nađe se u selu Furne u toj istoj oblasti, u kojem selu bejahu sakupljeni mnogi ustanici. Ove ustanike međutim, kako pričaju, prokaza neki hrišćanin obližnjem paši turskom, te ovaj poslavši veliku vojsku opkoli selo i pohvata mnoge ustanike među kojima i blaženog Georgija. Pohvatavši ih, Turci ih odvedoše u svoje šatore, i tamo uzevši dvojicu iz sela Furne, nemilosrdno ih mučiše da bi priznali iz kojeg su sela rodom svi što su pohvatani. Doznavši ono što htede, paša zadrži kod sebe sve koji behu iz brdskih krajeva, a ostale posla u grad Haniju Mustafa-paši; Ovaj pak, budući umoljavan od jednog svog prijatelja hrišćanina, po imenu Jovana Capakisa ili Janakisa, napiše odmah pismo onome paši da oslobodi sve koje je zarobio. Paša mećutim, predviđajući da se može desiti tako nešto, naredi stražaru da zadrži pismonošu i ne propusti ga dok on ne izvrši svoju krvožednu nameru. I tu noć između nedelje i ponedeljnika on poseče sve zarobljene, to jest nije ih prosto pobio, nego im je sekao najpre uši, zatim nos, jezik, ruke, noge, skrivene udove, pa im kopao oči i na kraju otsecao im glavu. Na takav način svi su ovi zarobljenici postradali.
Kada dođe red na blaženog Georgija, uze ga jedan turski oficir, iz napred pomenutog sela Alikiana, po imenu Muladžibahris, koji Georgija poznavaše od detinjstva, pa mu reče: "Ajde, more, Đorđe, da učiniš jednu stvar što ću ti reći te da spaseš svoj život, ako hoćeš, jer te poznajem i žao mi je te da umreš". A on mu reče: "Kakva je to stvar, koju treba da učinim, Bahris-aga?" - "Da postaneš Turčin", odgovori mu on. Tad se blaženi nasmeja pa reče: "Ne daj Bože da ja promenim svoju veru, pa makar mi podarili ne samo život, nego i sav svet". Tada mu ponova reče Turčin: "Želim da ti učinim ovo dobro, jer kad sam bio još mali, sećam se, kad je moj brat Arif

Izvor: Crkveni Kalendar