Sveti mučenici Trofim i Evkarpion

Spomen 18. mart

Kada u vreme cara Maksimijana. 298 godine, planu u Nikomidiji gonjenje na hrišćjane, tada stadoše hvatati hrišćane i baciti u tamnice. Zatim ih mnogo ispitivahu i istjazavahu; i one koji ostajahu do kraja u veri Hristovoj, predavahu na smrt. U to dakle vreme behu i ovi Hristovi mučenici, Trofim i Evkarpion. Oni najpre behu hrabri oficiri u carskoj vojsci. Kao takvi, oni behu gonitelji i krajnji neprijatelji Hrista i hrišćana: hvatahu hrišćane i bacahu ih u tamnice, jer im nasilnik beše dao svu vlast nad hrišćanima: kažnjavali su i ubijali koje god su hteli, i spasavali opet koje su hteli.
No kada jednom njih dvojica behu pošli da uhvate neke hrišćane videše jedan ognjeni oblak koji se pojavi kao veliki požar, spusti se s neba nad njih, i oni čuše glas koji im govoraše: Zašto se trudite da zaplašite moje sluge? Ne varajte se, niko ne može savladati one koji veruju u mene. Eto, i vi ćete se pridružiti slugama mojim, i dobićete carstvo nebesko.
Čuvši ovaj glas, oni koji ranije behu besni i divlji i obesni prema hrišćanima, padoše na zemlju, i ne behu u stanju ni oči da otvore, ni da podnesu grmljavinu onog nebeskog glasa, nego ležeći na zemlji govorahu samo ovo: Vaistinu je veliki Bog koji nam se danas javi, i bićemo blaženi i mi, ako postanemo sluge njegove.
Dok oni to sa strahom i trepetom govorahu, razdvoji se onaj ognjeni oblak, i jedan deo stade s jedne strane njih a drugi - s druge. I opet dođe iz istog oblaka jedan drugi glas koji govoraše: Ustanite! i pošto se kajete zbog svoje zablude, eto - opraštaju vam se gresi vaši!
Kad ustadoše, oni ugledaše jednog divnog u belo obučenog čoveka, koji sećaše usred oblaka, a oko njega stajahu mnogi i mnogi. Preneraženi ovim viđenjem, oni kao jednim ustima povikaše: Primi, Gospode, i nas! naši su gresi mnogi i neizmerni, jer smo prezirali Tebe, jedinog istinitog Boga, i nipodaštavali hrišćane koji u Tebe veruju.
Kada to vojskovođe rekoše, oblak se opet sastavi, i uziće na nebo. A oni potom mnogo plakahu zbog svoje pređašnje zablude i bezdušnosti, i moljahu Boga da im oprosti. I vratiše se nazad, i koje god hrišćane nađoše u tamnicama, oni ih bez straha grljahu i kao braća pozdravljahu. Pa im onda poskidaše okove, i rekoše im da idu svojim kućama.
Kada za to saznade knez, silno se razjari, i naredi da ih dovedu pred njega. Čim ih dovedoše, on ih upita koji je razlog takve promene njihove. Oni"mu onda potanko ispričaše viđenje koje imađahu. Knez na to naredi da ih obese o drvo i grebenima stružu tela njihova, pa da im rane trljaju strunim krpama. A sveti, junački podnoseći muke, moljahu se, radujući se, i blagodareći Boga. Knez pak, videći ih radosne, još više se razjari, i naredi da se usred grada Nikomidije užeže peć, i u nju bace svetitelji. To bi učinjeno, i blaženi mučenici predadoše duše svoje u ruke Božje, i primiše neuvenljive vence mučeništva, oko 300 godine.

Izvor: Crkveni Kalendar