Matrona Moskovska

Blažena Matrona (Matrona Dimitrijevna Nikonova) rođena je 1881. godine u selu Sebino, Epifanskog okruga, Tulske gubernije. To selo je udaljeno dvadeset kilometara od znamenitog Kulikovog polja. Njeni roditelji, Dimitrije i Natalija, bili su blagočestivi seljaci, časni i siromašni. U porodici je bilo četvoro dece: dva brata - Ivan i Mihajlo, i dve sestre - Marija i Matrona. Matrona je bila najmlađa. Kada se ona rodila, njeni roditelji više nisu bili mladi.
Pri takvoj oskudici u kojoj su živeli Nikonovi, četvrto dete je predstavljalo veliki teret. Zato je, usled siromaštva, još od rođenja poslednjeg deteta, majka nameravala da ga se nekako oslobodi. O ubistvu mladenca u utrobi materinoj, u patrijarhalnoj hrišćanskoj porodici nije moglo biti ni reči. Zato je postojalo mnoštvo prihvatilišta, gde su nezakonito rođenu i nezbrinutu decu vaspitavali sredstvima države ili dobrotvornim prilozima.
Matronina majka je, još pre njenog rođenja, odlučila da dete kada se rodi da u prihvatilište kneza Golicina, u susedno selo Bučalki, ali tada je usnila upečatljiv san. Još nerođena kći javila se Nataliji u snu u obliku bele ptice sa ljudskim licem i zatvorenim očima i sela joj je na desnu ruku. Prihvativši san kao čudesno znamenje, bogobojažljiva žena je odbacila pomisao da dete da u prihvatilište. Devojčica se rodila slepa, ali je mati volela svoje "nesrećno detence".
Iz Svetog Pisma vidimo da Svevideći Bog ponekad odabira Sebi služitelje još i pre njihovog rođenja. Tako Gospod govori svetom proroku Jeremiji: "Pre nego li te stvorih u utrobi, poznao sam te, i pre nego si izašao iz utrobe, osvetio sam te" (Jer. 1, 5). Gospod, izabravši Matronu za naročito služenje, od samog početka položio je na nju težak krst, koji je ona s pokornošću i trpljenjem nosila celoga života.
Na krštenju je devojčica dobila ime Matrona, u čast prepodobne Matrone Konstantinopoljske, grčke podvižnice iz 5. veka čiji spomen praznujemo 9. (22.) novembra.
O bogoizabranosti devojčice svedoči i to što se pri krštenju, kada je sveštenik spustio dete u vodu, nad mladencem pojavio stub blagouhanog oblačastog dima, koji su videli svi prisutni. O tome je svedočio rođak blažene, Pavle Ivanovič Prohorov, koji je prisustvovao krštenju. Sveštenik, otac Vasilije, koga su parohijani poštovali kao pravednika i blaženog, bio je neizrecivo zadivljen: "Krstio sam mnogo dece, ali ovo vidim prvi put, i ovo dete će biti svetoga života." Još je otac Vasilije rekao Nataliji: "Ako devojčica bilo šta zatraži, vi obavezno dođite pravo k meni, dođite i recite šta treba."
Dodao je još da će Matrona čak predskazati njegovu končinu. Tako se zaista i dogodilo. Jedne noći, Matronuška je neočekivano rekla majci da otac Vasilije umire. Zadivljeni i uplašeni, roditelji su otrčali u dom sveštenika. Kada su došli, pokazalo se da se on upravo upokojio.
Priča se i o spoljašnjem, telesnom znamenju bogoizabranosti deteta - na grudima devojčice bilo je ispupčenje u obliku krsta, nerukotvoreni telesni krstić. Kasnije, kada je već imala šest godina, majka ju je počela zadirkivati: "Zašto ne nosiš krstić?" "Mamice, ja imam svoj krstić na grudima," odgovarala je devojčica. "Mila ćerkice, - opominjala se Natalija, - oprosti mi! A ja te još i zadirkujem..."
Natalijina prijateljica je kasnije pričala, da kada je Matrona bila još beba, majka se žalila: "Šta da činim? Devojčica sredom i petkom ne uzima dojku, prespava te dane bez prekida, nemoguće je probuditi je."
Matrona, ne da je bila prosto slepa, već u njoj uopšte nije bilo očiju. Očne duplje su bile zatvorene jako navučenim očnim kapcima, kao u one bele ptice koju je njena majka videla u snu. Ali, Gospod joj je dao duhovni vid. Još kao dete, ona je noću dok su roditelji spavali, krišom odlazila u ugao sobe sa ikonama, i na neki neobjašnjiv način skidala ikone sa police, ređala ih po stolu, i u noćnoj tišini se igrala sa njima.
Matronušku su često zadirkivala deca, čak su je i maltretirala. Devojčicu su udarali koprivom, znajući da ne može videti ko ju je povredio. Gurnuli bi je u jamu i sa znatiželjom posmat