Sveti sveštenomučenik Zahrije Pruski

Ovaj sveti novomučenik i sveštenomučenik rodi se u gradu Prusi (Brusi) u Maloj Aziji u drugoj polovini osamnaestog veka od pobožnih hrišćanskih roditelja. Bi odgajen u nauci Gospodnjoj i uzraste u svetim vrlinama, tako da potom bi udostojen svešteničkog čina. Međutim, služeći kao paroh u svom mestu Zaharija pade jednom u iskušenje i opi se vinom. U tom pijanom stanju on se odreče Hrista i primi veru lažnog proroka Muhameda. Ovo bi godine 1801. Došavši pak sebi i pokajavši se za svoj strašni pad, on otide pravo pred sudiju i pred njim baci na zemlju turski fes, naruži lažnu muslimansku veru i ispovedi Hrista Boga i Spasitelja. Misleći da je pijan kada to govori, sudija ga odmah uhvati i vrže u tamnicu 25. maja. U tamnici se sveti mučenik još više kajaše sa suzama i moljaše Bogu, a i hrišćani koji za to doznadoše čitahu i služahu moleban u crkvi za njega.
Sutradan ga age izvedoše iz tamnice i stadoše ga ubeđivati, ali mučenik ostade nepokolebljiv i neustrašiv na sve njihove pretnje i zastrašivanja. Zato ga opet povratiše u tamnicu, gde na njega udariše strašna i nepodnošljiva mučenja: tukli su ga po celom telu, stavljali ga na usijanu stolicu, na glavu mu stavljali usijani šlem, i najzad zabijali mu oštre klince pod nokte ruku i nogu. Sve ove muke sa radošću je podnosio sveti sveštenomučenik i ni na momenat nije otstupio od svoga mučeničkog svedočenja o veri u Gospoda Hrista. Kada ga ponovo vratiše u tamnicu on poruči drugim sveštenicima u gradu da mu nekako donesu Sveto Pričešće, da ne bi umro neispoveđen i nepričešćen. Sveštenici se bojahu, ali ipak neki način nađoše i poslaše mu jednog duhovnika te ga ispovedi i pričesti. Na novom suđenju pred Turcima sveti mučenik ne samo što se ne odreče Hrista nego i muslimanima savetova da postanu hrišćani. Ovo razljuti sudiju te mu izreče presudu: da se pogubi otsecanjem glave. Ali verujući da će ga ta presuda uplašiti vratiše ga opet u tamnicu do sutra. Na drugi dan, 28. maja 1802. godine, pošto i dalje ostade nepokolebljiv, bi izveden na gubilište na koje iđaše sa velikom radošću. Usput pozdravljaše sve hrišćane ovim rečima: Oprostite mi, braćo, i vama Bog neka oprosti! Najzad mu dželat mačem otseče česnu glavu u njegovoj trideset i osmoj godini života.
Njegovo sveto telo turski sudija nije dozvoljavao za tri dana da se uzme sa mesta pogubljenja, ali kada se nad njime stade pojavljivati nebeska svetlost, i to posvedočiše i očevidci Turci, sudija dozvoli te hrišćani preko Jermena otkupiše telo mučenikovo i česno ga pogreboše. (Stradanje mu zapisa Nikifor Hijoski u "Novom Limonariju").