Sveti novomučenik Jovan Bugarski, zlatar

Spomen 14. maj

Rodom beše ovaj sveti novomučenik Hristov iz bugarskog grada Sumne i zvaše se Rajko. Beše po zanimanju zlatar. Po izgledu i liku beše veoma lep, a beše ukrašen i svim vrlinama, osobito čednošću.
U gradu Sumni naspram njegove zlatarske radnje življaše jedna turska porodica koja je imala jednu neudatu devojku. Ova devojka zaljubi se u Jovana i goreći od požude nastojaše da ga privuče sebi i navede na greh. Jednoga dana ona ga pozva pred njenu kuću pretvarajući se da hoće tobož da joj on uzme meru na ruci da bi joj napravio prsten. Kada Jovan dođe, ona ga napada i nastojaše da ga uvuče u kuću, no celomudreni junoša, kome tada beše tek osamnaest godina, otrže se od Turkinje, kao nekada sveti Josif od Egipćanke, i pobeže. Videći da nije uspela u svome podmuklom planu i požudi, Turkinja odmah nadade dreku optužujući blaženog Jovana kako ju je on tobože napao smišljajući zlo protiv nje. Roditelji devojčini i drugi Turci odmah uhvatiše blaženoga i privedoše ga turskom sudiji. Sudija tada donese odluku da Jovan mora postati Turčin i uzeti ovu Turkinju za ženu, inače će morati umreti. Mučenik na to odgovori da više voli primiti smrt negoli se odreći Hrista. "Hrišćanin sam, govoraše on, i Hrišćanin hoću da umrem".
Kako je odluka turskog tiranina bukvalno glasila tako da Jovan ima biti bijen sve dok od batina ne izdahne, to Turci navale na njega i počnu ga strahovito udarati. Tukli su ga do krvi, vešali ga i spuštali, zatvarali u tamnicu i sutradan opet nastavljali sa mučenjima, ili sa povremenim ulagivanjima i obećanjima, no sve je to bilo bezuspešno i uzaludno. Na sve to sveti Mučenik je hrabro i nepokolebljivo ponavljao: "Hrišćanin sam, i ne turčim se". Onda ga Turci staviše na točak i počeše da ga okreću, bijući ga pritom sa svih strana i otsecajući mu parčiće mesa. Zatim mu rasporiše stomak iznad pupka i derahu mu kajiše kože i mesa sve do grla. S drugih pak strana paljahu mu telo sa zapaljenim svećama. No sila Božja u nemoći ljudskoj se pokazivaše i Mučenikova se vera od toga još većma razgorevaše. U svim ovim natprirodnim mukama osamnaestogodišnji Jovan govoraše ovako Turcima: "U Hrista verujem i Hrišćanin sam. Kako onda da se poturčim?"
Najzad turski muftija izdade dželatima zapovest te mučeniku otsekoše glavu, a blaženi podvižnik i mučenik toga časa se sjedini sa svojom duhovnom i besmrtnom Glavom - Hristom, za Koga tolika mučenja podnose i sa Kojim sada zajedno živi i caruje. Postrada sveti novomučenik Jovan 14. maja 1802. godine. Nezna se šta je bilo sa njegovim svetim mučeničkim telom. Njegovo pak stradanje zapisa prepodobni Nikifor Hijoski i objavi ga u "Novom Limonariju".

Izvor: Crkveni Kalendar