Sveti novomučenik Teofilo zakintski
Spomen 24. jul
Teofilo, sveti novomučenik Hristov beše rodom sa ostrva Zakinta (u Jonskom moru), i beše lep i hrabar mladić, a služaše na lađama kao mornar. Jednom prilikom, zavadivši se sa starešinom lađe, on siđe na ostrvo Hios (u Egejskom moru) i ne hte više ploviti. Tada ga vide jedan Turčin i zatraži od njega da bude mornar na njegovaj lađi. Teofilo ne pristajaše nikako na to, jer nije voleo inoverne muslimane. No Turčin ga tada okleveta da ga je video da nosi turski fes na glavi i, prema tome, mora da postane Turčin. To potvrdiše i drugi Turci pred sudijom, te sudija zatraži od Teofila da se poturči.
Tada ga Turci staše ubeđivati laskanjima i pretnjama da pređe u islamsku veru, no svetitelj sve to energično odbijaše, govoreći: "Ja se nikada neću odreći Hrista moga, jer Njega verujem, Njega ispovedam". Turci ga onda nasilno vežu i na silu obrežu, jer njemu tada beše tek osamnaest godina. Sveti novomučenik gorko ridaše i usrdno se Bogu moljaše, pa čuvši da se spremaju da ga pošalju u Carigrad na poklon sultanu, ugrabi zgodnu priliku i pobegavši sakri se u nepoznato mesto. Potom tajno otide na ostrvo Samos, ali se opet vrati na ostrvo Hios, odakle beše njegov prvi lađar, koga sada zamoli da ga uzme sa sobom. Tu ga sretoše poznati Turci i, prepoznavši ga, uhvatiše ga i odvedoše sudiji. Sudija tražaše od njega da ostane u muslimanskoj veri, koju tobože beše primio, no sveti novomučenik to odbijaše hrabro rečima: "Hrišćanin sam i kao Hrišćanin hoću da umrem". Zato bi mučen dugo, i najzad bačen u mračnu tamnicu, gde provede tri dana i tri noći.
Na svim ponovnim ispitivanjima i mučenjima blaženi Teofilo ostade nepopustljiv i nepokolebljiv, i šta više izobličavaše bezboštvo muslimansko. Razgnjevljeni sudija ga tada osudi na smrt spaljivanjem u ognju, no sveti novomučenik mu hrabro reče: "Ja se ne bojim te privremene smrti, jer mi ona daje večni život po obećanju Hrista moga". Najzad Turci dovedoše mučenika blizu ženskog manastira Sv. Velikomučenika Georgija na Hiosu i tu naložiše veliku vatru. Samoga Teofila gonjahu da donosi drva i stavlja na vatru, što novomučenik Hristov činjaše sa radošću. Kada se vatra razgori jako, on pred svima Turcima uđe sam u oganj pevajući pesme i himne Bogu i govoreći: "U ruke Tvoje, Hriste moj, predajem dušu moju". Tako i predade dušu svoju Gospodu i dobi venac mučeništva 24 jula 1635 godine.
No Bog proslavi Svoga mučenika time što pri spaljivanju njegovo sveto telo odavaše takav blagouhani miris da se svi prisutni hrišćani radovahu, a neverni Agarjani gnevljahu i stiđahu. Da bi prikrili divni miris svetog mučenika bezbožni Agarjani odmah ubaciše u oganj vezanu svinju da bi i ona sagorela, ali opet biše posramljeni. Jer čim oganj pregore veze kojima je svinja bila vezana, ova životinja odmah iskoči iz vatre i pobeže. A blagouhani miris od tela Svetog novomučenika opet se stade osećati, i to sada još jače.
Kada se najzad vatra pogasi, pobožni hrišćani potražiše preostale kosti Svetog Teofila i otkupivši ih od Turaka za novce, položiše ih u hram Svetog Velikomučenika Georgija u Pigadi na Hiosu, gde se neki delovi njegovih svetih moštiju i danas nalaze. Njegovim svetim molitvama neka Gospod podari i nama veliku Svoju milost. Amin.
Izvor: Crkveni Kalendar
