Sveti prepodobni Aleksandar

Sveti prepodobni otac naš Aleksandar rodio se u Aziji. Još u mladim godinama on dođe u Carigrad radi obrazovanja; i tu dugo izučavaše razne nauke, i postade savršen u svetovnoj filosofiji. A kada stiže u zrele godine, on stupi u vojnu službu, i sa vremenom postade vojskovođa. Voleo je da čita knjige, i u slobodnim časovima mnogo je čitao Sveto Pismo, jer beše čovek pošten, dobrodeteljan, postojan, bogobojažljiv, ukrašen celomudrijem i uzdržanjem. Pročitavši Stari i Novi Zavet, on se udubi umom u evanđelske reči, izgovorene prečistim ustima Hristovim: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj što imaš, i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom (Mt. 19, 21). Razmišljajući o ovim rečima Hristovim, i čvrsto verujući u njih, on poče prodavati svoje imanje, koje u njega beše veliko prema dostojanstvu čina njegovog, i dobijene novce razdavaše siromasima i nevoljnima; pri tome on već beše doneo neizmenljivu odluku, da se odrekne sveta i svega u svetu, i da postane Hristov podražavalac. Čuvši pak da u Siriji postoje sveti ljudi koji vode bogougodan život u opštežićima, on zažele da ide tamo. I odbacivši svoj čin, i ostavivši svoje prijatelje, i dom, i robove, i svaku žitejsku brigu, on otputova u Siriju. Stigavši tamo u jedan opštežićni manastir, u kome avom beše prepodobni Ilija, on umoli oca da ga primi za inoka u red bratije. I budući pribrojan liku inokujućih, on prožive u tom opštežiću četiri godine, revnosno prohodeći sva nalagana mu poslušanja, i obučavajući se u postničkim podvizima, i danonoćno se usrdno baveći molitvom i čitanjem knjiga. Više svega pak on se staraše da pronikne u smisao psalama Davidovih, da bi poznao silu svakoga stiha psalamskog. I raspitivaše o tome iskusne, i naslađivaše se srcem, i raznežavaše se duhom, i usrdno se moljaše Bogu da mu odozgo podari razumevanje nedokučivih tajni u Svetom Pismu, što i dobi od blagodati Svetoga Duha.
Videći da u svima opštežićima bratija imaju izlišnu brigu o hrani i odelu, on se opominjaše evanđelskih reči Hristovih, koje naređuju ne brinuti se o jelu, piću i odelu, i o sutrašnjem danu; i beše tvrdo ubeđen da će promislitelj Bog, koji hrani ptice nebeske i odeva travu u polju, utoliko pre hteti i moći prehraniti i odenuti ljude koji Mu služe, samo ako najpre budu iskali carstva Božijeg i pravde njegove (sr. Mt. 6, 25-34). Obuzet takvim mislima, prepodobni Aleksandar uze jednoga dana svoje Evanđelje, ode kod ave Ilije i upita ga: Oče, je li istina sve što je napisano u Evanđelju? - Čuvši ovo neobično pitanje, prepodobni Ilija se začudi i smuti, jer pomisli da je prepodobni Aleksandar prelašćen od đavola nekim neverjem, i ne odgovarajući mu ništa na pitanje, seđaše pognute glave. Zatim ava Ilija reče prisutnoj bratiji: Braćo, pomolimo se Bogu za brata našeg Aleksandra koji je zapao u neke vražije mreže. - I ustavši, satvori molitvu sa suzama. Potom, obraćajući se Aleksandru, upita ga: Otkuda ti dođe tako sumnjalački pomisao, da ne veruješ onome što je napisano u Evanđelju? - Aleksandar odgovori: Ne neverujem ja, oče, nego samo pitam, je li istina sve što je napisano u Evanđelju? - Na to rekoše bratija: Vaistinu je istinito sve, i tu ne može biti nikakve sumnje. - Aleksandar ih tada upita: Ako je istinito sve, zašto onda ne izvršujemo to? - Odgovoriše mu bratija: Nemoguće je čoveku nemoćnu ispuniti to na delu.
Posle takvog odgovora Aleksandar, zaplamtevši duhom i smatrajući za štetu dotadašnji život svoj, proveden ne u potpunom ispunjavanju evanđelskih reči, donese odluku da ide u pustinju, da bi tamo lakše mogao ispuniti gorespomenute evanđelske reči. Izmolivši blagoslov od prepodobnog Ilije i pozdravivši se sa bratijom, on uzdajući se u Gospoda, pođe ne noseći sa sobom ništa sem Svetog Evanđelja. I provede u pustinji sedam godina, ne brinući se ni o čem zemaljskom. A kako je, po promislu Božjem, bio hranjen u pustinji, videće se iz ovoga što sledi.
Posle sedmogodišnjeg boravka svog u pustinji, prepodobni Aleksandar doznade da ne suviše daleko od njega postoji jedno neznabožačko naselje, u kome svi služe