Sveti prepodobni Andronik i supruga mu Atanasija

Spomen 9. oktobar

U BPEME vizantijskog cara Teodosija Velikog življaše u Antiohiji neki čovek Andronik, zlatar po zanatu. Andronik se oženi ćerkom zlatara Jovana, kojoj beše ime Atanasija; a TO ime znači besmrtnost. I stvarno, svojim svetim životom Atanasija steče sebi besmrtnu slavu, što i kraj njenog života pokazuje. Ovi supruzi Andronik i Atanasija, živeći česno i bogougodno, ukrašavahu sebe svakom vrlinom. Svoje obilno bogatstvo oni deljahu na tri dela: jedan deo trošahu na sirotinju, drugi - na crkveno blagoljepije, treći - na svoje domaće potrebe. Zbog njihove krotosti i dobrih dela, Andronika i Atanasiju poštovahu i ljubljahu svi građani. Pošto im se rodiše dvoje dece, sin Jovan i ćerka Marija, oni se dogovoriše, te otada življahu kao brat i sestra. Njihova pak briga i staranje o sirotinji behu usrdni i veliki: služeći im, oni na svojim rukama nošahu bolesnike, izmivahu ih, hranjahu ih i odevahu, i o svom trošku na sve moguće načine zbrinjavahu i utešavahu strance i prosjake. Oni svaku sredu i petak provoćahu u postu i molitvama.
Pošto tako provođahu život u vrlinama, Bogu bi ugodno da ih prizove ka još savršenijem životu, da bi oni, ostavivši sve, pošli za Jedinim Gospodom svojim Isusom Hristom, koji nam ostavi primer, da idemo stopama Njegovim.
Jednoga dana, nakon dvanaestogodišnjeg bračnog života njihovog, Atanasija, vrativši se iz crkve posle jutarnjeg bogosluženja, zateče decu svoju gde od vatre ječe, i uznemirena sede kraj postelje njihove. Andronik, vrativši se malo kasnije iz crkve, stade dozivati ženu svoju držeći da je zaspala. Atanasija odgovori: He srdi se na mene, gospodine moj, pošto deca naša imaju veliku vatru. Andronik obiđe decu, i sam se uveri u to, pa uzdahnuvši reče: Neka bude volja Gospodnja!
Posle toga Andronik ode u crkvu svetog mučenika Julijana, koja se nalažaše izvan grada i gde behu sahranjeni njegovi roditelji. Tu on provede na molitvi do podne. Ali za to vreme dok on bejaše u crkvi, umreše oba deteta njegova: sin Jovan kome beše dvanaest godina, i kći Marija kojoj beše deset godina. Vraćajući se sa molitve Andronik ču u svom domu plač i kukanje, i uznemiren dođe brže. I u dvorištu svom zateče vrlo mnogo sveta, i ugleda oba svoja deteta mrtva. Onda uđe u svoju domaću crkvicu, pade ničice pred ikonom Spasitelja našeg, izgovarajući reči pravednoga Jova: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se vratiti. Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospoda (Jov. 1, 21). - Atanasija ipak, plačući za decom svojom, toliko iznemože od silne žalosti da je i sama želela da umre, i govoraše: O, kada bi i ja umrla sa mojom decom!
Na sahranu Andronikove i Atanasijine dece stekoše se svi građani, a dođe i sam patrijarh sa svim klirom svojim. I sahraniše decu u crkvi svetog Julijana, gde i pretci njihovi počivahu. Po svršenoj sahrani Atanasija ne hte da se vraća doma, već seđaše kraj groba svoje dece i plakaše. U ponoći pak njoj se javi sveti mučenik Julijan u obličju monaha i reče joj: Ženo, što ne ostaviš na miru one koji ovde počivaju? - Atanasija odgovori: He ljuti se na mene, gospodine, strašno sam ucveljena: imađah dvoje dece, i danas ih oboje sahranih ovde zajedno. - Sveti mučenik upita Atanasiju: A kojih godina behu tvoja deca? - Atanasija odgovori: Jedno dvanaest godina, a drugo deset. - Tada joj sveti Julijan reče: Zašto plačeš zbog njih? bolje bi ti bilo kada bi tako plakala zbog grehova svojih. Uveravam te: kao što ljudska priroda zahteva hranu, i nemoguće je ne dati joj, tako se i preminula deca hrane u Hrista nebeskim blagom. Ona Ga mole, govoreći: Pravedni Sudijo, lišio si nas zemnih blaga, nemoj nas onda lišiti nebeskih!
Čuvši ovo, Atanasija se ispuni miljem i pretvori žalost u radost, govoreći: Kada su deca moja živa na nebu, zašto onda ja plačem? - Rekavši to, Atanasija se osvrnu želeći da nastavi razgovor sa javivšim joj se, ali njega ne beše. Ona ga onda stade tražiti po celoj crkvi, ali nikoga ne nađe. Upita ona i crkvenog vratara koji je čuvao crkvena vrata: Gde je onaj monah koji sada razgovaraše sa mnom? - Vratar odgovori: Zar

Izvor: Crkveni Kalendar