Sveti prepodobni Areta Pečerski

Spomen 24. oktobar

ZAISTA je dostojno i pravedno svagda blagodariti Bora, ne samo za dobra nego i za nedaće: jer nedaće ne samo pravedniku uvećavaju blagodat, kao što to bi sa Jovanom, nego i velikog grešnika preobražavaju u savršenog svetitelja. Primer toga je ovaj prepodobni Areta, o kome očevidac prepodobnoga, blaženi episkop Simon, tako svedoči:
U pečerskom manastiru bejaše neki monah po imenu Areta, rodom iz grada Polocka. U svojoj keliji on krišom čuvaše veliko bogatstvo, ali beše strahovita tvrdica, tako da nikada ne dade prosjaku milostinju ni pet para, niti na svoje potrebe utroši što. No jedne noći naiđoše lupeži i ukradoše mu ovu imovinu. Tada on od velike tuge i muke umalo ne izvrši samoubistvo. U traganju za ukradenim blagom on stade napadati nevine, a mnoge i mučiti bezrazložno. Sva bratija moljahu ga da se mane takvog traganja, i tešahu ga govoreći: Brate, baci na Gospoda brigu svoju, i On će te potkrepiti (Psal. 54, 23).
Posle nekoliko dana monah Areta se teško razbole, i beše skoro na samrti; ali ni tada ne prestade sa roptanjem i grđenjem. Međutim čovekoljubivi Gospod, koji hoće da se svi ljudi spasu (1 Tm. 2, 4), pokaza na njemu divnu milost Svoju. Bolesni Areta, ležeći u postelji kao mrtav, posle mnogih dana ćutanja odjednom poče na glas zapomagati: Gospode, pomiluj! Gospode, oprosti! Gospode, sagreših! Sve je Tvoje; i ja ne žalim za izgubljenim.
I odmah zatim ustavši sa bolesničkog odra on objasni bratiji razlog svoga zapomaganja, i ispriča im o ovakvom viđenju svome: Ja videh gde dođoše k meni anđeli i gomila đavola, i počeše se prepirati o ukradenom bogatstvu mom. Đavoli govorahu: On ne odade hvalu Bogu za to već pohuli; stoga je on naš, i treba da bude predat nama. - Anđeli pak rekoše meni: O, nesrećni čoveče! da si ti uzneo blagodarnost Bogu za ukradenu ti imovinu, to bi ti se uračunalo u milostinju, kao Jovu; jer veliku zaslugu ima pred Bogom ko čini milostinju po svojoj dobroj volji. A ako neko nasilnu otimačinu podnosi s blagodarnošću, koja zamenjuje dobru volju, taj biva kušan od đavola. Jer đavo nanosi štetu čoveku, želeći da čoveka izazove na huljenje. Međutim blagodarni čovek sve prepušta Bogu, te u takom slučaju i gubitak postaje ravan milostinji. Kada mi anđeli rekoše to, ja zavapih: Gospode, oprosti! Gospode, sagreših! Sve je Tvoje; ja ne žalim za ukradenim! - Tada đavoli odmah iščezoše. A anđeli se obradovaše, i uračunavši mi ukradeno srebro u milostinju, otidoše.
Čuvši to, bratija proslaviše Boga koji upućuje grešnike na put pokajanja, i koji im otkri veliku silu blagodarnosti. Blaženi pak Areta, urazumljen Bogom, od tog vremena se potpuno izmeni na bolje i umom i naravi, tako da se svi divljahu i primenjivahu na njega apostolove reči: Gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat (Rim. 5, 20). Jer on, koga ranije niko ne mogaše odvratiti od huljenja, ne prestajaše uznositi hvalu, u sve dane slaveći i blagodareći Boga rečima pravednoga Jova: Gospod dade, Gospod uze; kako Gospod htede, tako i bi; neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov. 1, 21). Isto tako Areta se usrdno kajaše i za ostala sagrešenja svoja, pokazujući revnost u nelicemernom sirotovanju, u poslušnosti ne samo pred očima ljudskim, u čistoti spoljašnjoj i unutrašnjoj. On se podvizavaše neprestanim moljenjem, bezmernim pošćenjem, i mnogim drugam vrlinama telesnim i duševnim, na koje ga pobudi vrlina blagodarnosti. Bogateći se vrlinama i samim Bogom, a ne zlatom i srebrom, on se posle mnogih trudova preseli u večni pokoj. I česno bi sahranjen u pešteri, gde čudotvornom neraspadljivošću svojih moštiju svedoči o svome blaženstvu, ravno blaženstvu milostivih, koji su, po reči Gospodnjoj, pomilovani (Mt. 5, 7). Svetim molitvama njegovim neka budemo pomilovani i mi, koji živimo s blagodarnošću, i neka se udostojimo zajedno s njim u carstvu nebeskom blagodariti Boga u Svetoj Trojici, u beskonačne vekove. Amin.

Izvor: Crkveni Kalendar