Sveti prepodobni Dionisije

Prepodobni Dionisije rodio se u Korici, blizu Kastorijskih gora, u Albaniji. Roditelji njegovi behu neznatnoga roda i, zadovoljni svojim seoskim životom, oni življahu pobožno. Njihovim roditeljskim staranjem blagorodni Dionisije dobi početno klasično obrazovanje, i uz pripomoć blagodati Božje on veoma poraste u rasuđivanju, te goraše od želje da ostavi sve svetovno i vremensko, da bi stekao duhovno i večno, svega sebe posvetivši na službu Bogu. I Bog, videći njegovu plamenu ljubav k Njemu i želju za spasenjem, ustroji njegovo spasenje na sledeći način: Dionisije imađaše starijeg brata koji se zvao Teodosije. Braća po telu, oni behu slični po osobinama i naravi, i držahu se u životu jednih pravila. Kada Teodosije napuni osamnaest godina, on zažele da vidi Carigrad, da bi tamo među pobožnim monasima našao sebi opitne rukovodioce na životnom putu. Ostavivši otadžbinu, roditelje i svog brata Dionisija koji tada beše još dete, on otputova u Carigrad. Tamo se najpre javi u patrijaršiju, kao u obitalište i pristanište iskusnih monaha, koji sačinjavaju cvet i krasotu Crkve. Izmolivši dozvolu da se nastani u patrijaršiji, on se, s jedne strane, stade učiti počecima podvižničkog života, a s druge strane - izučavati potrebne stvari iz svetovnog obrazovanja. Odličnih sposobnosti, Teodosije uspešno napredovaše u izučavanju Svetoga Pisma i dogmata vere. Zbog toga, kao i zbog svoje krotke naravi, umiljatosti i podvižničkog života, on postade predmet sveopšteg poštovanja i ljubavi. Takve osobine Teodosijeve duše ne mogahu se sakriti ni od samog patrijarha. Čuvši za vrlinski život Teodosijev, on obrati na njega naročitu pažnju i rukopoloži ga najpre za đakona, a zatim, kao silnog u reči i izvrsnog u znanju Svetoga Pisma, i za sveštenika.
Primivši sveštenički čin, Teodosije stade voditi život daleko strožiji i uzvišeniji od pređašnjeg. Takav život postepeno razvijaše u njemu žudnju za pustinjskom tišinom i bezmolvijem, molitvenim tihovanjem. Pri takom stremljenju duha ka usamljeništvu, misao Teodosijeva se zaustavi na Svetoj Gori Atonskoj. I on se udalji iz Carigrada na Aton. Tamo on obiđe manastire i neke kelije, pa stupi u bratstvo Filotejevskog manastira. Bogoljubiva bratija ove obitelji služahu u početku Teodosiju kao primer za podražavanje i kao podstrek u podvižničkom životu. No potom on prevaziđe njih sve, i sam postade uzor drugima i ukras bogoljubivog bratstva svog. Dok Teodosije tako napredovaše u podvizima monaškog života, preminu iguman Filotejevske obitelji. Tada sva bratija moliše Teodosija, da im on kao iskusan i dostojan bude duhovni vođ. Pravi poslušnik, svestan svojih sveštenih zaveta o bezuslovnoj poslušnosti, datih pred oltarom u prisustvu bratije, Teodosije primi igumanski žezal uprave. Pomagan blagodaću Božjom, on tako mudro rukovođaše svakoga posebno i sve skupa po stazama inočkog života, da se slavom imena njegovog ispuni Sveta Gora, i mnogi stadoše dolaziti k njemu radi duševnih pouka.
Po odlasku Teodosijevom u Carigrad, njegov maloletni brat Dionisije postepeno rastijaše, a uporedo s tim u njemu se sve jače i jače raspirivaše plamena želja, naročito otkako stadoše stizati glasovi o slavnom monaškom životu njegovog brata Teodosija, da i on posveti sebe na služenje Gospodu Bogu. Čuvši da je njegov brat na Svetoj Gori Atonskoj, i da tamo ima mnogo staraca visokog duhovnog života, on se reši da otputuje tamo. Ali kada doznade da tamo, po zaveštanju drevnih otaia, ne primaju u manastire suviše mlade, on, iako teška srca, odloži svoj odlazak do svoga punoletstva. A kad postade punoletan, on kao orao polete na Svetu Goru, željan ne samo pustinjskih podviga nego i viđenja sa bratom, za koga je već znao da je iguman u Filotejevskom manastiru.
Teško je izraziti radost bratskog susreta. Sva obitelj bi tronuta, i svo se bratstvo radovaše dolasku Dionisijevom. A Dionisije, zagledajući se u način monaškog života i videći ljubav i slogu među bratijom, klicaše s prorokom Davidom: Kako je lepo i krasno, kada sva braća žive zajedno! (Ps. 132, 1).
Nakon nekoliko dana iguman Teodosije postriže