Sveti prepodobni Evstratije

Ovaj prepodobni Evstratije beše od Tarsa. Sin pobožnih i bogatih roditelja, Georgija i Megete, koji življahu početkom devetoga veka. Dobro vaspitan od svojih roditelja. Kada napuni dvadeset godina, ovladan božanskom ljubavlju, ostavi roditelje i pobeže na goru Olimp. Tamo otide u manastir Agavrijski, u kome zasijaše podvižništvom i vrlinama dva strica njegove majke, Vasilije i Grigorije. Grigorije beše iguman te obitelji. Oni ga primiše i postrigoše za monaha. I prohođaše mnogotrudni život monaški. Ostvarivši svoju želju, on služaše svoj bratiji radosnim srcem i smirenim duhom. U mislima njegovim ne beše ništa od ovoga sveta, a imađaše samo jednu vlasenicu i jedan ogrtač od ovčije vune, na kojima se odmaraše. A odmarao se gde bilo, i to malo, pošto nije imao odrećeno mesto za spavanje. Za sedamdeset i pet godina svoga podvižničkog monahovanja nije nikada spavao ležeći, niti je legao na levu stranu. A kada spomenuti igumani manastira skončaše, bratija umoli ovog velikog Evstratija, te se on primi za igumana.
A kada se zveroimeni Lav Jermenin povrati kao pobedilac iz rata sa Bugarima, ustade protiv blagočestivog cara, Mihaila, liši ga žene i dece, ošiša ga, okova i posla u progonstvo na ostrvo Proti blizu Carigrada. Ovaj svirepi Lav se truđaše da ponovo raspiri ikonoborsku jeres koja se pre dosta godina beše ugasila. Tada svi hrišćani napuštahu svoje domove i bežahu. Tako i prepodobni Evstratije, po savetu prepodobnog Joanikija Velikog, napusti svoj manastir na Olimpu i povuče se u svoju postojbinu. I življaše po pustinjama i gorama dok ne poginu zločestivi car. Posle njegove pogibije, Crkva opet uspostavi svoju krasotu poštovanjem i poklonjenjem svetim ikonama, za vlade Mihaila i Teodore, 843 godine. Tada se i prepodobni oci vratiše u svoje manastire. Povrati se i sveti Evstratije u svoj manastir.
I po ceo dan zajedno sa bratijom revnosno rađaše telesne radove, a po celu noć provođaše u molitvi i poklonima. No ne samo to, nego i molitva beše neprestano u ustima njegovim. Jer kad su se u crkvi vršile propisne službe, on je od početka do kraja neprestano govorio u sebi: Gospode pomiluj!
Počinio je toliko čudesa, da ih je nemoguće opisati. A to je dobio od Boga kao najsigurniji znak da je ugodio Bogu. Kada je pak hteo da otide Gospodu, ovaj sveti dozva sve potčinjene mu monahe i reče: "Braćo i oci, vreme života mog stiže kraju. Molim vas, deco moja mila, čuvajte predanja koja primiste, znajući da su sve stvari ovoga sveta privremene i ništavne, a onoga sveta - večne i neprolazne. Stoga se trudite, deco moja, da se udostojite udela spasenih". Rekavši to, pomoli se, zakrsti ih, i podigavši oči k nebu, reče: "Gospode, u ruke tvoje predajem duh svoj". I zaspa snom pokoja u Gospodu, pošto prožive punih devedeset i pet godina.