Sveti prepodobni Ilarion Veliki

PREPODOBNI Ilarion rodi se 291. godine u selu Tavati, blizu Gaze Palestinske. Roditelji njegovi behu neznabošci. Kao što ruža izraste na trnju, tako se ovaj veliki svetitelj rodi od roditelja neznabožačkih i javi kao Hristov miomir. Poslat od roditelja u Aleksandriju na školovanje, daroviti mladić brzo primi i svetsku učenost i duhovnu mudrost. Poznavši Gospoda Hrista i poverovavši u Njega on primi sveto krštenje; i često odlazeći u crkvu on svesrdno slušaše reč Božiju. Upražnjavajući vrline i srcem goreći ljubavlju k Bogu, on stade razmišljati o tome na koji bi način ugodio Bogu. I čuvši o svetom Antoniju Velikom, o čijem se vrlinskom životu slava širaše u to vreme svuda, Ilarion zažele da ga vidi, i krenu k njemu hitno. Stigavši do mesta njegovog boravka u pustinji, Ilarion ugleda svetolepo lice njegovo i ču njegove medotočive reči koje mu pokazivahu put što vodi savršenstvu. I provede Ilarion neko vreme pored svetog Antonija, posmatrajući njegov ravnoangelni život, usrdne i česte molitve, rukodelje i neprekidni trud, post i uzdržanje, ljubav k bližnjima i nesticanje, i druge podvige monaškoga usavršavanja.
Prepodobnom Antoniju dolažaše mnoštvo ljudi: jedni, da se isceljuju od svojih neduga; drugi, da dobiju od njega blagoslov; treći, da slušaju njegove bogonadahnute i dušekorisne pouke. Pošto zbog toga tamo ne beše savršene usamljenosti i tišine, Ilarion ne hte dugo ostati tamo, nego reši da potraži takvo mesto, gde bi mogao živeti nasamo s Bogom i daleko od svake vreve. Stoga, dobivši blagoslov od prepodobnog Antonija, on se vrati u svoju postojbinu. He zatekavši roditelje svoje među živima, on razdeli svoje imanje na dva dela: jedan deo dade srodnicima, a drugi sirotinji, ne ostavivši sebi ništa, "smatrajući sve za trice" (Flb. 3, 8), odričući se i celoga sveta i sebe samoga, eda bi mogao postati učenik Hristov i podražavalac Njegovog siromaštva.
Ostavivši na taj način sve ništarije, Ilarion ode u pustinju što je na osam kilometara od Majume Gazke, i nastani se tamo između mora i jezera. U toj pak pustinji življahu razbojnici, i neki mu poznanici savetovahu da se ukloni odatle, da ne padne u ruke razbojnicima i bude ubijen. No prepodobni Ilarion se nije bojao smrti telesne, želeći da se izbavi od smrti duhovne. Treba, govoraše on, bežati od razbojnika koji ubijaju dušu, a razbojnika koji ubijaju telo ja se ne bojim: Gospod je prosvetljenje moje i Spasitelj moj; koga ću se bojati? Gospod je zaštitnik života mog; koga ću se plašiti? (Ps. 26, 1). - I življaše prepodobni u postu i neprekidnoj molitvi. Hrana mu beše petnaest smokvi na dan, i to po zalasku sunca; a odeća mu beše: vlasenica, i kožna mantijica koju mu dade prepodobni Antonije.
Nenavidnik svakoga dobra đavo, videći kako ga mladi monah pobeđuje, krenu u rat protiv njega. Želeći da duhovnog vojnika pobedi telesnom pohotom, on stade raspaljivati mlado telo njegovo i smućivati mu um nečistim pomislima. Osetivši nečistoga zmaja koji hoće da ga ujede žaokom, Ilarion istupi protiv njega još većim umrtvljavanjem tela i pobedi vraga, naoružavši se usrdnom molitvom k Bogu. On dodade post postu i trud trudu, ne okušajući hrane po tri, a ponekad i po četiri dana. I iznuravaše on telo svoje: nekada kopajući zemlju, nekada pletući korpe, i govoraše sebi apostolske reči: Ko neće da radi, neka i ne jede (2 Sol. 3, 10). Nečiste pak pomisli on izgonjaše iz srca bijući sebe u prsa, poput carinika, i uzdišući iz dubine srca. A telo svoje Ilarion nazivaše magarcem, i ovako mu govoraše: Magarče, ja ću ukrotiti tebe da ne besniš: hraniću te ne ječmom nego plevom; moriću te glađu i žeđu; natovariću te teškim tovarom, te da pomišljaš na hranu a ne na nečistotu. - Ove reči, govorene telu, on stvarno privođaše u delo: jer on toliko iznuri svoje telo, da od njega ostadoše samo kosti, pokrivene kožom.
Kada đavo vide da ovim ratovanjem ne postiže ništa, i ne samo ne pobedi prepodobnoga nego naprotiv sam bi pobeđen od njega, on namisli da ga utvarama i priviđenjima zaplaši. Tako, jedne noći sveti Ilarion stojeći na molitvi ču plakanje dece, kukanje