Sveti prepodobni Jovan Kuščnik

U vreme blagočestivog cara Lava Velikoga bejaše u Carigradu, koji je nazvan Novim Rimom, jedan velmoža vojničkog zvanja, čovek bogat i ugledan, po imenu Evtropije, sa suprugom Teodorom. Oni imađahu tri sina. Dva sina Evtropije dade da služe na carskom dvoru, i oni dobiše velike činove. A trećeg, najmlađeg sina, po imenu Jovana, dade na nauke. U dvanaestoj godini svojoj Jovan se među svojim vršnjacima izdvajao kao vrlo pametan, tako da su se i sami učitelji divili bistrini uma njegovog i zrelosti njegovog rasuđivanja. Bio je izvrstan učenik ne samo svetovne nego i duhovne filosofije, jer je pod uticajem Duha Svetog, koji je u njemu dejstvovao, bio krotak, nezlobiv i smiren. A kada mu je preostajalo vreme od učenja, on nije odlazio da se igra, kao što to obično čine deca, već je to vreme provodio u čitanju bogonadahnutih knjiga i u posećivanju crkve, radi molitve. Jer se srce njegovo već poče zagrevati plamenom božanske ljubavi, i u učenju njegovom rasplamsavaše se oganj. Revnost da služi Bogu beše ga zahvatila.
Jednom prilikom neki monah navrati u školu u kojoj se Jovan učio. Kad ga vide, Jovan ga upita: Odakle si, oče, i kuda putuješ? - Monah odgovori: Ja sam iz obitelji Neusipajuščih (Neuspavljivih), a putujem u Jerusalim da se poklonim svetim mestima. Jovan se oduševi, i stade ga raspitivati o monaškom životu, o molitvi i postu, i o neućutnom pojanju, i o drugim podvizima i trudovima. A monah, videći da je dečko ozbiljan i pametan, ispriča mu potanko sve običaje i pravila svoga manastira. Pošto pažljivo sasluša monahovo kazivanje, Jovan mu reče: Hoćeš li se, oče, opet vratiti u svoj manastir, ili ćeš ostati u Jerusalimu? - Monah odgovori: Imam zapovest od igumana mog da se vratim. Ako Bog da, vratiću se čim se budem poklonio svetim mestima. - Tada Jovan uhvati monaha za desnu ruku i reče mu: Imam jedno duhovno pitanje za tebe, oče. - I pošto se izdvoji sa njim, reče mu: Čuj me, oče, molim te, i smiluj se na mene, jer imam silnu želju da se povučem iz mnogometežnog sveta i služim Hristu. Ali roditelji moji misle sasvim drukčije o meni, jer me više vole nego moju stariju braću. Oni se pašte oko nekog velikog čina za mene, i hoće da me žene. A ja sam toliko puta u svetoj crkvi slušao reči Božje, i sam sam, čitajući knjige, shvatio da je taština sve što je u svetu, i da je korisno samo jedno: odreći se sveta, i služiti Hristu u vašem monaškom činu. Zaklinjem te dakle Bogom, koji hoće naše spasenje, da me pri svom povratku uzmeš odavde i odvedeš u svoj manastir. - Kada ovo inok ču, i oseti da je to priziv Božji u ovom dečku, zakle se da će ga pri povratku uzeti sa sobom.
Pošto inok otputova u Jerusalim, blaženi Jovan, željan evanđelskog života, zamoli svoje roditelje da mu nabave Evanđelje, iz koga bi se učio Hristovim rečima i tako mogao tvoriti dela Hristu ugodna. Roditelji se veoma obradovaše takvoj ljubavi svoga sina za Sveto Pismo, i odmah najmiše jednoga krasnopisca da lepo prepiše Evanđelje. Kada to bi gotovo, oni okovaše Evanđelje zlatom i ukrasiše dragim kamenjem, da njihovog sina privlači marljivom čitanju ne samo sladost unutra ispisanih reči Hristovih nego i spoljašnja lepota knjige. I tako opremljeno Evanđelje dadoše sinu. On ga s ljubavlju primi, i revnosno ga čitaše, i naslađivaše srce rečima Hristovim. Svakim danom njegova se ljubav k Bogu povećavaše, i on nestrpljivo očekivaše iz Jerusalima onog inoka, kome otkri tajnu srca svoga.
Pošto prođe mnogo dana, dođe s puta očekivani crnorizac. Jovan mu se veoma obradova. Inok mu reče: Eto, sinko, kao što ti obećah, ja dođoh da te, ako hoćeš, vodim u manastir. - Blaženi Jovan odgovori: Blagodarim Boga što te vratio zdrava, i što me je udostojio da ponova vidim tvoju svetinju. Evo, ja sam gotov za put. Ali šta ćemo raditi, ako me roditelji ne puste? Znam, majka mi je vrlo osetljiva, i kada sazna da hoću da idem od njih, zaliće zemlju suzama; i silom će me zadržati, i tako onemogućiti ostvarenje moje želje. Stoga te molim, oče, izađimo odavde krišom da niko od mojih poznanika ne primeti moj odlazak i otkrije moj put. - Inok reče