Sveti prepodobni Jovan otšelnik

Spomen 19. jun

Ostavivši svet, prepodobni otac naš Jovan postade monah i življaše u pustinjskom otšelništvu u Palestini, nedaleko od Jerusalima, provodeći dane svoje bogougodno u postu i molitvama. O bogougodnom životu njegovom u knjizi, zvanoj Limonar, sastavljenoj od prepodobnih otaca Jovana i Sofronija, piše sledeće:
Nama, Jovanu i Sofroniju, ava Dionisije, prezviter i sasudočuvar svete crkve u Askalonu, kazivaše o avi Jovanu Otšelniku, da je bio veliki po svome životu i veoma bogougodan. Življaše on u okolini sela Sehusta, na dvadeset potrkališta od Jerusalima. U svojoj pešteri starac imađaše ikonu Prečiste Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije, sa Predvečnim Mladencem - Hristom Bogom našim na Svojim rukama. I kada je starac polazio kuda: ili daleko u pustinju, ili u Jerusalim da se pokloni česnom Krstu i grobu Hristovom i poseti sveta mesta, ili da se pomoli na Sinajskoj Gori ili onim svetim mučenicima čije se mošti nalažahu daleko od Jerusalima, jer je starac voleo da odaje čest svetima, pa je ponekad odlazio u Efes na grob svetog Jovana Bogoslova, a ponekada i k svetom Teodoru u Evhaitu, i čak k svetoj Tekli u Selevkiju Isavrijsku, i k drugim svetima, - jednom rečju: ma kuda odlazio na bogomolju, on je u svojoj pešteri uvek prisluživao kandilo pred ikonom Prečiste Bogorodice, i po običaju upalivši ga, on bi stao na molitvu i molio Boga da blagoslovi put njegov. Pri tome, gledajući na ikonu Presvete Bogorodice, on bi Je svagda molio govoreći: Prečista Vladičice Bogorodice, pošto odlazim na dalek put, na kome ću provesti mnogo dana, to te molim, Ti sama pazi na Svoje kandilo i čuvaj ga neugasivim sve dok se ja ne vratim; a ja, imajući pomoć Tvoju za saputnika, odlazim na označeni put.
Pošto bi to rekao svetoj ikoni, on je odlazio na svoj put, i zadržavao se na putu nekad mesec, nekad dva i tri, a nekad i pet i šest; a kada se vraćao, on je uvek zaticao kandilo puno i gde gori, kao što ga je ostavio odlazeći na put; i nikada ga nije našao ugašenim.
O ovom prepodobnom ocu Jovanu, u toj istoj knjizi Limonaru, piše i ovo: hodeći jednom po okolini sela gde se nalazila njegova peštera, on srete ogromnog lava koji mu je išao u susret. Na tom mestu cut beše veoma tesan, nalazio se između dve ograde od trnja, kojim zemljoradnici obično ograđuju svoje njive. I taj put beše toliko tesan, da je njime jedva mogao proći jedan čovek pešak, i to ako ne bi nosio na sebi nikakav teret. I kada se starac i lav približiše jedan drugome: starac ne ustupaše put lavu, niti lav zbog teskobe mogaše svrnuti s puta, i tako im beše nemoguće da se mimoiđu. Videći da ugodnik Božji ne želi da se vrati nazad nego ide putem, lav stade na zadnje noge s leve strane starca, i težinom svoga tela potisnu ogradu od trnja i proširi malo put, te načini pravedniku slobodan prolaz, i tako starac prođe pored lava očešavši se svojim leđima o njegova leđa. I tako svaki ode svojim putem.
K ovome avi Jovanu dođe jednom neki brat, pa ne ugledavši ništa u njegovoj pećini, upita ga: Kako živiš ovde, avo, nemajući ništa što je potrebno za život? Starac odgovori: Čedo, ova peštera je duhovna trgovina: daje i uzima, daje rukodelje a uzima sve što je potrebno.
Ovaj bogougodni otac, pošto provede u svojim postničkim podvizima u trudovima mnogo godina, otide ka Gospodu, i bi pribrojan k liku svetih, koji predstoje Ocu i Sinu i Svetome Duhu, jednom u Trojici Bogu našem, kome slava vavek. Amin.

Izvor: Crkveni Kalendar