Sveti prepodobni Markel, iz Apamije Sirijske

PREPODOBNI Markel beše rodom iz Sirijskog grada Apamije, iz čuvene i bogate hrišćanske porodice. Izgubivši roditelje još u mladosti svojoj, on ode u Veliku Antiohiju Na nauku. Tamo on brzo i odlično izuči svetovne nauke; ali se u njemu rasplamti želja da izuči i unutrašnju duhovnu filosofiju, duhovnu mudrost. Zbog toga on donese odluku da otputuje u Efes, pošto je slušao da tamo ima vrlo mnogo ljudi savršenih u vrlinama. Otišavši iz Antiohije, on pre svega razdade siromasima svo svoje ogromno imanje koje mu u Apamiji beše ostalo u nasleđe od roditelja. I prezrevši sve što je u svetu, on ubrzo otputova u Efes.
U Efesu Markel se nastani kod jednog pobožnog čoveka, i poče se podvizavati u vrlinama pod rukovodstvom sluge Božijeg Promota, koji beše dostigao toliko duhovno savršenstvo, da je kroz zatvorena vrata ulazio u hramove Gospodnje na noćne molitve. Gledajući na vrlinski život njegov i drugih svetih muževa Efeskih, blaženi Markel sabiraše sebi veliku duhovnu korist. Kao pletući sebi venac od raZnih cvetova, on se poučavaše raznim vrlinama, imajući pred sobom raznovrsne obrasce bogougodnog življenja. U dobrovoljnom siromaštvu živeći, on trudom ruku svojih zarađivaše ono što mu beše potrebno za održavanje tela. Imajući lep rukopis, on sve noći provođaše u molitvi, a dane u prepisivanju knjiga. Te knjige on prodavaše po pravičnoj ceni, pa deo dobijenog novca upotrebljavaše na svoje potrebe, a ostalo razdavaše ništima. Takvi behu početci njegovog vrlinskog življenja.
Čuvši zatim da u Vizantiji živi neki ava Aleksandar, premudar i veliki u delu i reči, sposoban da mnoge privede k spasenju, Markel ostavi Efes i pohita k njemu. U to vreme božanstveni Aleksandar obitavaše sa svojom bratijom pri crkvi svetoga Mine; kasnije pak on podiže na morskoj obali znameniti manastir, u kome zavede novi ustav koji propisivaše da se Bog dan i noć slavi neprekidnim psalmopojanjem: bratija su pevali u crkvi smenjujući se po određenom broju časova. Doputovavši u Vizantiju, Markel se upozna sa jednim monahom te obitelji koji se zvao Jakov. Ovaj privede Markela k avi Aleksandru. A ava, provideći u njemu blagodat Božiju, obuče ga u monaški čin, i proreče o Markelu i Jakovu da će se i jedan i drugi udostojiti mnogih božanskih darova, govoreći: "Andrija je prvi pošao za Hristom, ali ga je Jovan sustigao".
Andrijom on nazva Jakova, a Jovanom Markela, jer vide da obojica podjednako gore duhom k Bogu; iako je Jakov, slično apostolu Andriji, prvi uzeo na sebe jaram Hristov, onda je Markel, slično apostolu Jovanu, prevazišao njega mnogim darovima. A Markel vaistinu beše sličan svetom Jovanu - devstveniku i Bogoslovu, svojim besprekornim devstvom i bogonadahnutom premudrošću. Podvizavajući se dosta vremena u toj obitelji, Markel steče dar prozorljivosti. I provide da će se učitelj njegov, ava Aleksandar, uskoro prestaviti, i da će njemu biti predloženo nastojateljstvo. Markel tajno ode iz manastira, jer nije hteo da on, još mlad, gospodari nad starima i da ima potčinjene, voleći da sam bude potčinjen. Otišav iz manastira, Markel stade obilaziti okolne pokrajine, posećujući svete oce koji se na razne načine podvizavahu, i od svakoga između njih dobijajući posebnu korist za sebe.
U to vreme božanstveni Aleksandar otide ka Gospodu. I sva bratija jednodušno željahu da njegovo mesto zauzme Markel, i tugovahu što ga nigde ne mogahu pronaći. Pošto ne pronađoše Markela, oni za starešinu obitelji postaviše nekog Jovana, čoveka starog i blagorazumnog. Doznavši za taj izbor, prepodobni Markel se odmah vrati u svoju obitelj, i sva se bratija radovahu njegovom povratku. A avi Jovanu on beše veoma mio, jer mu beše od veoma velike koristi i pomoći, kao desna ruka.
Posle izvesnog vremena ava Jovan preseli manastir na usamljenije mesto, u Vitiniji, prema gradu Sostenu, koje se zvalo Irineum, što znači: "mirno". Jer to mesto, udaljeno od narodne vreve i meteža, zaista beše mirno pribežište za monahe. Sa manastirom bi prenesen i njegov raniji ustav, propisan prepodobnim Aleksandrom, koji naređivaše bratiji da u smenama danj