Sveti prepodobni Maksim Kapsokaliva

Prepodobni otac naš Maksim rodio se u Lampsaki od roditelja blagorodnih i pobožnih. Pošto nisu imali dece, ovi su se roditelji molili Bogu sa suzama da im podari dete. I molitva im bi uslišena: Bog im darova ovog blaženog Maksima, na svetom krštenju nazvanog Manuil. I pošto ga dobiše od Boga kao dar, oni ga vaspitavahu sa naročitom brižljivošću. I kad dođe vreme. oni ga stadoše učiti sveštenim knjigama. A kad izraste u dečaka, oni ga nastaniše pri hramu Presvete Bogorodice, i posvetiše Bogu. Tako Manuil, stalno boraveći u Bogorodičinom hramu, slavoslavljaše Boga i, u prostoti bezazlenog srca, posredovaše kod Njegove svehvalne Matere za svoje spasenje. Kao drugi Samuilo, napredujući u rastu i blagodati, on beše hvaljen i voljen od sviju, jer, iako još po uzrastu dete, on pokazivaše starački razum. Ovome je doprinosilo i to, što je često odlazio k nekim starcima koji su blizu tog hrama provodili život u bezmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju. Opšteći sa njima i uslužujući ih, kada je mogao, on je slušao njihove savete. Na taj način, poučavajući se i primerom njihovog bogougodnog života i savetima, on je goreo od božanstvene želje da ostavi svet, postane monah i živi u strogom bezmolviju.
Pri tako divnim osobinama i željama neporočnog srca, on je često zimi skidao sa sebe odelo i davao ga ništima, da bi ih utoplio. Isto tako delio je sa njima i hleb. A da laskave pohvale od strane sveta ne bi upropastile početak njegovog vrlinskog života, on se napravi jurodiv, sulud. No i time nije uspeo da odvrati od sebe pažnju ljudi. Međutim roditelji, zaboravivši da su Manuila posvetili Bogu, pripremahu se da ga žene, da bi u njegovom braku imali utehu svome životu.
Doznavši za to, sedamnaestogodišnji Manuil, koji već beše okusio slast duhovnog života, ostavi roditelje, otačastvo i svet, i tajno se udalji na goru Gan. Tamo primi na sebe anđelsko obličje sa imenom Maksim, i predade se u bezuslovnu pokornost i poslušnost starcu Marku, prekaljenom u opitima monaškog života i poznatog pa celoj Makedoniji. Pod njegovim mudrim rukovodstvom mladi Maksim napredovaše brzo u svima podvizima monaškog života i, uzlazeći iz sile u silu, on beše voljen od svih staraca koji tamo življahu, izuzimajući samo njegovog nastavnika Marka. Želeći da svog skromnog i divnog poslušnika utvrdi u smirenju, Marko ga je neprekidno ponižavao, i grdio, ne obzirući se na njegove neobične i neprekidne trudove.
No božanstveni Maksim ne ostade dugo pored ovog starca, jer Bog pozva prepodobnog Marka iz vremenskog života u večne obitelji: Zbog toga Maksim napusti goru Gan, i stade stranstvovati po Makedoniji sa nadom da pronađe drugog starca, sličnog prvom. I Bog mu ispuni želju: Po pešterima pustih gora Papikiskih on pronađe nekoliko pustinjaka neobično strogog života; od njih on primi mnoge korisne savete i opite života potpuno anđelskog. Odatle se on uputi u Carigrad. Ushićavajući se u Carigradu veleljepijem i božanstvenom lepotom hramova i klanjajući se svetinjama, koje su čuvane u njima, on najzad dođe u Vlahernski hram Presvete Vladičice naše Bogorodice Odigitrije. Sozercavajući divna čudesa koja su se lila od ikone Presvete Odigitrije i klanjajući Joj se, on razmišljaše kakvu neobičnu slavu ima Ona na nebesima. Ushićujući se time i sličnim sozercanjima, i radujući se srcem neiskazano, on svu noć provede bez sna, gologlav, bos, samo sa jednom pohabanom vlasenicom na sebi. Takve spoljašnosti, on svima izgledaše kao jurodivi. Pa i sam se pravio jurodiv, slično velikom Andreju, Hrista radi jurodivom, i kao ovaj činio pred ljudima budalaštine. Pored svega toga ljudi su mu se divili i smatrali ga ne stvarno ludim, već Hrista radi ludim.
Saznavši na neki način o svetom Maksimu, car Andronik Paleolog zažele da ga vidi. Zato ga pozva u dvorac i povede s njim razgovor u prisustvu velikaša. Božanstveni Maksim, po svome običaju, odgovaraše caru ili rečima Grigorija Bogoslova, ili rečima Svetoga Pisma, tako da se retori na carevom dvorcu divljahu kako on dobro zna Bogoslova i Sveto Pismo. Ali pošto Maksim, iako pun znanja n