Sveti prepodobni Pior, otšelnik nitrijski

Sveti Pior beše rodom Egipćanin. Zagrejan ljubavlju prema Bogu Pior se u mladosti odreče sveta, otide iz doma roditeljskog, udalji se u pustinju Misirsku, i od izobilja duhovne ljubavi dade zavet Bogu, da nikada više neće videti nikoga od svojih. Posle nekih pedeset godina, sestra njegova, već ostarela, doznade od nekoga da je njen brat živ, i odluči da ga po svaku cenu vidi. Pošto nije mogla da ide u pustinju, ona umoli mesnog episkopa da piše Ocima u pustinji, da pošalju Piora da se ona vidi sa njim. Posle mnogog navaljivanja od strane Otaca da ih posluša, on odluči da uzme sa sobom još jednoga, i otide. Kada dođe do sestrina doma, izvesti je da je došao njen brat Pior, i stoji pred vratima. Osetivši pak po škripanju vrata da mu sestra ide u susret, Pior zatvori oči i doviknu joj: "Sestro, ja sam Pior, brat tvoj; evo, nagledaj me se do mile volje". Pošto se uveri, ona proslavi Boga i, ma da je mnogo nastojavala, nije ga ubedila da uđe u kuću. A on, satvorivši molitvu na pragu, vrati se opet u pustinju, u tu svoju otadžbinu, i tamo se usavršavaše u podvižničkoj vrlini.
O ovom svetitelju pričaju da je pokazao ovakvo čudo trpljenja: na mestu svoga boravka on iskopa bunar, i nađe vrlo gorku vodu, ali on ipak ostade tamo do same smrti svoje, i upotrebljavaše samo tu gorku vodu, u čemu se i otkri trpljenje ovog slavnog junaka Hristovog. Mnogi monasi, i to vrlo iskusni, nadmetahu se posle smrti ovoga besmrtnika da ostanu u njegovoj keliji, ali nisu mogli da provedu ni jednu čitavu godinu, jer je tamo i voda neobično gorka, i mesto vrlo strašno i lišeno svake udobnosti.
Za prepodobnog Piora kažu, da nikad nije sedao za trpezu da jede, nego je uvek jeo stojeći i poslujući. Kad su ga zapitali zašto on tako čini, odgovori sveti Pior: "Neću da se zanimam jedenjem kao poslom nego kao uzgredicom". Kad su ga pozvali u savet da se sudi neki brat, koji beše nešto zgrešio, on dođe noseći na leđima jednu vreću peska a na prsima jednu malu kesu peska. Upitan, šta mu to znači, svetitelj odgovori: "Vreća peska na leđima to su moji gresi, koje ja ne vidim, a kesa peska to su gresi moga brata, koje ja treba da sudim". Sva bratija se tada postide i uzviknu: "To je put spasenja!"
Prepodobni Pior živeo je 100 godina i upokojio se u Gospodu u četvrtom veku.