Sveti prepodobnomučenik Onufrije Hilandarac

Spomen 4. januar

Sveti prepodobni mučenik Onufrije rodi se u selu Gabrovu, u Trnovskoj eparhiji, u Bugarskoj, od bogatih i pobožnih roditelja. Na svetom krštenju on dobi ime Matej. Kada Matej poodraste, roditelji ga dadoše v školu, u kojoj on pokazivaše veliki uspeh.
Jednom prilikom Matej skrivi nešto, i roditelji ga kazniše. No ova ozbiljna roditeljska kazna izazva u njegovom detinjem umu misao na odmazdu, koja je zbog njegove detinjske nerazumnosti mogla biti ubitačna po njega samog. Tako jednom, nalazeći se u društvu Turaka, a ljut na svoje roditelje zbog one kazne, izjavi pred njima da želi primiti muhamedansku veru. Ovu detinjsku nameru svoju on je mogao lako ostvariti, da ga roditelji ne oteše iz ruku Muhamedovih služitelja. Iz toga se vidi da zbog vere i pobožnosti roditelja ljubav Nebeskog Oca ne ostavi dečka koji po nerazumnosti svojoj izjavi želju da se odrekne hrišćanske vere.
Kada Matej dostiže punoletstvo, opomenu se on svoga odrečenja, i zbog toga udalji u Svetu Goru Atonsku i nastani u manastiru Hilendaru. Tu se on zamonaši, dobivši ime Manasija, i prohođaše duhovne podvige budno i revnosno. Posle izvesnog vremena on bi, zbog svoga vrlinskog i podvižničkog života, rukopoložen za jerođakona. U ovom sveštenom zvanju Manasija prilagaše trud ka trudu, podražavajući u vrlinama podvižnike Hristove, i na taj način iđaše iz sile u silu. Ali, po učenju svetih Otaca, ukoliko čovek napreduje u vrlini, utoliko se ukrašuje smirenjem, te mu tada i najmanji gresi izgledaju veliki, i on svim srcem tuguje zbog njih, prinoseći pokajanje. Tako i Manasija, napredujući u vrlini i razgledajući sav svoj pređašnji život, stade sa užasom gledati na svoj pad, tojest na odrečenje od Hrista, koje mu se dogodi još u detinjstvu, i koje mu od toga vremena bejaše kao neki tajni izobličitelj u duši. Osim toga i srce njegovo nemaše mira zbog Spasiteljevih reči u božanskom Evanđelju: "Koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima; a ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mat. 10, 32-33)".
Imajući stalno u pameti ove sveštene reči, Manasija tugovaše, i sva mu duša beše obuzeta strahom. A šta, mišljaše on, ako ja za svoje odrečenje ne rodim rodove dostojne pokajanja, pa se u dan Velikoga Suda Hristos odrekne mene pred Ocem Nebeskim kao što se ja odrekoh Njega pred ljudima? Srce njegovo ne beše spokojno; u njemu ne carovaše onaj radosni mir, koji se od svemilosrdnog Boga šalje podvižnicima na potkrepljenje i utehu. Stoga mu podvizi, koje je obavljao, izgledahu sasvim nedovoljni, da bi ga očistili od dubokog pada i umilostivili Boga. Pri tome dušom mu je kružila misao, da on srce svoje može pomiririti sa nebeskim Tvorcem jedino ako Gospoda Hrista bude ispovedio pred nevernima. Stoga se on reši da za svoje odrečenje od Hrista ispovedi Njega pred Turcima, prolivši krv svoju, i na taj način očisti sebe od pada i pomiri sebe sa Bogom.
Ova sveta i mučna namera nije ga napuštala dan i noć. Ipak, nemajući poverenje u sebe, on je usrdno i smireno molio Boga da mu otkrije, da li je to ugodno Njemu (sr. Rm. 12, 2). I, ako My je njegova želja ugodna, onda neka je učini nepokolebljivom, i neka blagodaću Svojom ukrepi da junački ispovedi veru hrišćansku pred neprijateljima Hristovim i mučenički skonča. No pošto su, po rečima Svetoga Pisma, "pomisli smrtnih bojažljive i namere njihove pogrešive" (Prem. Sol. 9, 14), to se i Manasija ne odluči da stupi u veliki podvig mučeništva dok ne dobije savet od opitnih otaca. Stoga on sa smirenjem i krotošću otkri svoju želju duhovnim starcima i zamoli ih za blagorazumni savet. Starci mu posavetovaše da dobro razmisli o svojoj nameri, i da se ne odluči na tako strašan podvig dok ne upozna svoje moći.
Savet opitnih muževa Manasija primi sa radošću pa se stade još više podvizavati u postu, bdenju, molitvi i trudovima. Pri tome želja da postrada za Hrista ne samo se nije hladila u njegovom srcu nego se sve jače razgorevala, naročito kada doznade za nedavno stradanje novih prepodobnomučenika: Jevtimija, Ignjatija

Izvor: Crkveni Kalendar