Sveti prepodobni Julije i Julijan

Postojbina svetog Julija i Julijana beše grčka oblast Mirmidonija. Oni behu rođena braća, i izmalena u hrišćanskoj pobožnosti vaspitani i u knjižnoj nauci dobro upućeni. Dostigavši punoletstvo, oni stadoše u devstvenoj čistoti služiti Bogu, i prebivahu u postu i molitvi, poučavajući se dan i noć u zakonu Gospodnjem. Zbog takvog života svog oni biše udostojeni crkvenih činova: Julije bi rukopoložen za prezvitera, a Julijan za đakona. I behu oni u crkvi Hristovoj kao dva svetilnika, sijajući dobrim delima, zbog kojih se slavljaše Otac Nebeski. U to vreme usred pšenice svete vere nalažaše se još mnogo kukolja idolopokloničke zablude. Iako tada i na Istoku i na Zapadu vladahu hrišćanski carevi, i pobožnost cvetaše svuda, ipak jelinsko neznabožje ne beše još potpuno istrebljeno, naročito po selima, gde se ljudi, oslepljeni neznanjem, držahu drevnog idolosluženja. Stoga ove dve sluge Hristove, prepuni božanske revnosti, otputovaše u Carigrad k blagočestivom caru Teodosiju Mlađem i moliše ga da im da svoju carsku povelju: da oni mogu u grčkorimskoj carevini nesmetano uništavati idole, rušiti i spaljivati idolišta, posecati šume i vrtove, zasađene u čast idola, a zidati hramove Božje i širiti slavu imena Hristova. Car im dade to pravo, i potvrdi poveljom, u kojoj bi dodato i naređenje, da svuda po oblastima i gradovima svi vlastodršci: upravitelji oblasti, kneževi, činovnici i gradonačelnici, izlaze u susret Juliju i Julijanu, pomažu im u svima poslovima i snabdevaju ih svim što je potrebno za podizanje hramova. Dobiše oni i od svjatjejšeg patrijarha blagoslov za propovedanje, i za podizanje i osvećivanje crkava.
I tako ova dva sveta vojnika Hristova, kao dva apostola, krenuše po oblastima grčkorimskog carstva, propovedajući neznabošcima ime Hristovo. I obraćahu mnoge ka Hristu Bogu ne samo rečju nego i čudesima: jer im se od Boga dade blagodat i sila, da isceljuju neduge i izgone đavole. I oni svuda razoravahu idolske hramove i uništavahu idole. A u onim mestima, gde im se uporni jelini suproćahu, oni pokazivahu carsko naređenje vlastodršcima i gradonačelnicima, pa, dobijajući od njih pomoć, obavljahu svoj posao. Oni i mnoge crkve podizahu ne samo sredstvima iz carskih riznica nego i obilnim prilozima pravovernih hrišćana: jer svi i svuda, videći takve učitelje, prosvetitelje i čudotvorce, ne šteđahu imovinu žrtvujući za sveto delo. Tako oni proputovaše Istok i Zapad, i podigoše sto crkava. A čudesa koja počiniše, bezbrojna su. Njih je nemoguće podrobno opisati, zato ćemo samo neka spomenuti.
Jednom, kada sveta braća građahu crkvu u Vivlama, jedan radnik nepažnjom odseče sebi železnom alatkom veliki prst leve ruke, te mu isteče vrlo mnogo krvi, i on od iznemoglosti i bola pade kao mrtav. Doznavši za to, sveta braća uzeše odsečeni prst, staviše ga na odsekotinu, oseniše krsnim znakom, i prst odmah priraste za svoje mesto i rane nestade. Tada sveta braća podigoše tog čoveka sa zemlje zdrava, dadoše mu u ruke njegovu železnu alatku, i rekoše mu: Budi istrajan i trudi se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Jedno vreme sveta braća se nalažahu u Mediolanskoj eparhiji, blizu grada Gavdiana. Tu oni, očistivši selo neko od idolodemonije, zidahu crkvu. A to im beše devedeset i deveta crkva po broju. U zidanju te crkve njima pomagaše mnoštvo vernih. Dogodi se da mimo tog mesta prolažahu kolima neki ljudi. Ugledavši one što zidaju, oni rekoše jedan drugome: Ovi će nas zadržati da im pomognemo u zidanju, te ćemo tako i protiv svoje volje izgubiti vreme. Ali pošto im beše nemoguće da zaobiđu to mesto, oni smisliše ovo: jednoga od njih položiše u kola tobož kao mrtvaca, praveći se da ga voze radi pogreba. I kad dođoše do mesta gde se građaše crkva, sveta braća im se obratiše rečima: Deco, pomozite nam malo u našem poslu. A oni im na to odgovoriše: Ne možemo se zadržavati, pošto vozimo mravaca radi pogreba. Tada ih upita sveti Julije: Ne lažete li vi, deco? Oni odgovoriše: Ne, oče. Sveti Julije im na to reče: Neka vam bude po reči vašoj. - I oni ljudi odoše svojim putem. A kad malo odma

Izvor: Crkveni Kalendar