Sveti prepodobni Zaharija

SIN Kariona Misirca, koji kao dete ode sa ocem svojim u Skit i zamonaši se. I dostiže do tako ogromnog smirenja i vrline, da postade obitalište blagodati Svesvetoga Duha, te mu dan i noć srce goraše blagodaću. Iako mlađi od mnogih otaca i staraca u Skitu, mnogi veliki oci i starci želeli su da se pouče od njega, znajući da na njemu počiva Duh Sveti. Tako, jednom ga upita Sv. Makarije: Reci mi, šta je posao monaha? Zaharije odgovori: Zar mene pitaš, oče? Na to mu ava Makarije reče: Da, čedo Zaharije, jer me neko u duši potstiče da te to upitam. Zaharija odgovori: Po mome mišljenju, oče, posao je monaha - primoravati sebe na sve za povesti Božje.
Jednom prilikom ava Mojsije upita Zahariju: Reci mi, šta da radim? Čuvši to, Zaharija se baci pred noge avi Mojsiju, govoreći: Ti mene pitaš, oče? Starac mu odgovori: Veruj mi, čedo, videh Duha Svetog gde siđe na tebe, i to me prinudi da te pitam. Tada Zaharija skide svoj kukulj (tj. monašku kapu), baci ga pod noge i , pošto ga izgazi, reče: Ako čovek ne smrvi sebe ovako, ne može biti monah! - Njegov otac, ava Karion, govoraše: Ja sam mnoge trudove i podvige podneo, veće od trudova sina mog Zaharije, ali nisam dostigao tu duhovnu meru kao on zbog njegovog smirenja i ćutanja.
Kada prepodobni Zaharija beše na samrti, upita ga spomenuti ava Mojsije: Šta vidiš? Zaharija mu odgovori: Nije li bolje, oče, da čovek ćuti? Na to mu starac reče: Da, čedo, bolje je, zato i ćuti. - A na sam čas smrti njegove, ava Isidor, koji sećaše pored njega, pogledavši u nebo, reče: Raduj se, čedo moje, Zaharija, jer ti se otvoriše vrata nebeskog carstva.