Sveta prepodobna Evpraksija, devica

Kad vladaše blagočestivi car Teodosije Veliki, bejaše u Carigradu jedan znameniti velikaš Antigon, carev rođak, čovek mudar i u rečima i u delima, pametan savetodavac; on svagda davaše dobre i po celu državu korisne savete. Pored toga on beše dobar, žalostiv prema ljudima, milostiv prema siromasima i vrlo darežljiv prema svima koji ištu. Car ga voljaše ne samo kao rođaka već i kao pobožnog hristoljupca i dobrog savetnika. Antigon beše i veoma bogat, posle cara najbogatiji čovek. On uze sebi za suprugu divnu devojku Evpraksiju, takođe od carskoga roda. Ona bejaše pobožna i veoma bogobojažljiva, svagda pohađaše svete crkve, sa suzama se moljaše Bogu, i davaše mnoge i skupocene darove hramovima Božjim na ukrašavanje svetinja Gospodnjih. U Antigona i Evpraksije, ovog česnog i bogougodnog bračnog para, sjedinjenog telom i dušom, voljenog od cara i carice, rodi se žensko čedo, kome dadoše majčino ime Evpraksija. Jednoga dana, posle njenog rođenja, Antigon reče svojoj ženi Evpraksiji: Ti znaš, suprugo moja, da je ovaj život kratak i da su bogatstva ovog tašteg sveta ništa; život čovekov jedva se produžava do osamdeset godina, a bogatstva pripremljena na nebu onima koji se Boga boje traju u beskonačne vekove. A mi, vezani svetovnim brigama i zavođeni privremenim bogatstvima, provodimo u sujeti dane svoje, ne stičući dušama svojim ništa korisno. - Čuvši to, Evpraksija upita Antigona: Šta nam onda valja raditi, gospodaru moj? - Antigon odgovori: Mi rodismo o Bogu jednu kćer, i ona nam je dosta; prestanimo od sada sa telesnom vezom, i ubuduće da živimo bez toga.
Tada Evpraksija uzdiže ruke uvis i podiže oči k nebu, i uzdahnuvši reče mužu: Blagosloven Gospod Bog koji te privede u strah Svoj i uputi na pravi razum. Istina je, gospodaru moj, ja mnogo puta molih Boga da prosveti srce tvoje i stavi ti u um takvu misao dobru, ali se nikada ne usudih da ti tu svoju želju kažem. No pošto ti sam poče razgovor o tome, onda mi dopusti da i ja nešto reknem. - Reci, gospođo moja, što hoćeš, odgovori Antigon. - Ti znaš, gospodaru moj, nastavi Evpraksija, šta govori apostol: Ostalo je vreme prekraćeno, da će i oni koji imaju žene biti kao oni koji nemaju; i koji se raduju kao koji se ne raduju; i koji kupuju kao koji nemaju: jer prolazi obličje ovoga sveta (1 Kor. 7, 29.30.31). Stoga, hajde da provodimo ovaj kratkotrajni život kao što ti hoćeš, bez telesne veze, da bismo zajedno dobili neprolazni život vavek. A ovoliko bogatstvo koje sada imamo, i tolika imanja, našto nam? Eda li ćemo išta od toga odneti sa sobom u grob? Zato, sa dobrom namerom svojom razdaj sve to siromasima, da ne ostane besplodna odluka koju donesmo.
Čuvši ove reči svoje supruge, Antigon proslavi Boga i stade štedro razdavati svoje imanje siromasima; a sa suprugom svojom življaše kao brat sa sestrom, bez telesne veze, u uzajamnoj ljubavi duhovnoj, jednodušno i jednosmisleno ugađajući Bogu. Uredivši svoj život u takvim vrlinama, Antigon se prestavi ka Gospodu, pošto požive samo jednu godinu bez telesne veze sa suprugom. I oplakaše ga car i carica kao svog rođaka i kao pravednog i pobožnog čoveka. Sažaljevahu oni i obudovelu Evpraksiju koja beše još vrlo mlada: jer ona provede sa mužem u braku samo dve godine i tri meseca, od čega godinu dana bez telesnih veza. Posle pogreba Antigona car i carica mnogo tešahu Evpraksiju. A ona, uzevši kćer svoju dade im je u ruke, i pavši im pred noge reče im kroz plač i ridanje: U ruke Božje i vaše predajem ovu siroticu; primite je sa sećanjem na vašeg rođaka Antigona i budite joj mesto oca i majke. - Mnogi od prisutnih rasplakaše se, a plakaše i sam car i carica.
Četiri godine posle toga, kada devojčici Evpraksiji beše pet godina, car se posavetova sa njenom majkom i obručiše devojčicu jednome od senatorskih sinova, visokorodnom mladiću, koji obeća čekati devojčicu do njenog punoletstva. Utvrdivši to, car naredi Evpraksiji da uzme od obručnika zalog i obavezu. Nakon nekog vremena jedan senator ushte da se oženi Evpraksijom, Antigonovom udovom, i moli caricu preko nekih ugle