Filip II Moskovski

Hieromartyr

Spomen 9. januar · 3. jul · 5. oktobar

Sveti Filip se rodio 11 februara 1507 godine u Moskvi od pobožnih i plemenitih roditelja, iz slavne loze boljara Količevih. Otac mu Stefan spadao je u boljare bliske velikom knezu Vasiliju Jovanoviču; a pobožna mati njegova Varvara okonča dane svoje kao monahinja sa imenom Varsonofija. Za njihov pobožan vrlinski život Bog ih blagoslovi dobrim plodom: od njih se rodi blaženi Filip, koji na svetom krštenju dobi ime Teodor. Roditelji ga vaspitavahu u svakoj pobožnosti. Kada on malo poodraste, oni ga dadoše da uči knjigu. Osobito prilježan, on napredovaše u učenju, tuđeći se u isto vreme igara i zabava svojstvenih dečijem uzrastu. Na taj način Teodor za kratko vreme izuči svu knjižnu mudrost i naviknu na dušekorisno čitanje. Roditelji se radovahu zbog takvog vladanja njegovog. Posle izvesnog vremena Teodoru odrediše "otroke" da ga uče jahanju. Ali on ni najmanje nije mario za to, pretpostavljajući jahanju čitanje knjiga, u kojima je nalazio žitija svetih i vrednih divljenja muževa, i kroz to se učio usavršavanju u vrlinama. Potom ga stadoše učiti u vojničkoj veštini. Ali i to ne izmeni pobožno nastrojenje njegove duše; on izbegavaše svoje vršnjake i njihov lakomisleni život, te su se mnogi čudili takvoj pobožnosti njegovoj.
Posle smrti velikoga kneza Vasilija Jovanoviča skiptar carstva primi njegov sin, veliki knez cele Rusije Jovan Vasiljevič. U to vreme Teodor, već punoletan, bi uzet na dvor u carsku službu i zadobi ljubav i blagovoljenje maloletnog kneza Jovana Vasiljeviča. No Teodor nije dugo službovao na dvoru. Stojeći jednom, kao mladić tridesetih godina, u crkvi na svetoj liturgiji, on ču gde sveštenik čita iz Evanđelja: Niko ne može dva gospodara služiti (Mt. 6, 24). Poražen ovim rečima, on razmišljaše u sebi kako se one i na njega odnose, i donese odluku da napusti svetovni život. Opomenuvši se Soloveckog manastira i da se tamo monasi dobro podvizivaju, on se reši da se udalji tamo. Pošto satvori molitvu pred svetinjama, sa suzama pripadajući k čudotvornim rakama svetih, Teodor celiva svete mošti i sa molitvom krenu na put, tajno od svih, ostavivši carski dvor, zavičaj i rođake i ponevši samo najneophodniju odeću. To je bilo polovinom 1537 godine.
Najpre Teodor dođe u krajeve Velikog Novgoroda, kod jezera Onjega. Tamo se on nastani u naselju Hižah kod jednog seljaka. Videći da je Teodor dobre naravi i smiren, domaćin mu poveri svoje ovce da ih pase. Tako Bog odredi da on pre slovesnih ovaca pase dobro beslovesne ovce. Međutim, roditelji ga svuda tražahu po gradovima; i ne našavši ga nigde, oni mnogo plakahu za njim. A blagočestivi junoša, proživevši ne malo dana u spomenutom naselju, udalji se odatle na Solovecko ostrvo. Tamo ga primi iguman Soloveckog manastira, i odredi mu da radi manastirske poslove. A on, ogradivši sebe strahom Božjim, sa usrđem i smirenjem ispunjavaše u prostoti srca sve što mu naređivahu da radi. Sekao je drva, kopao u gradini, prenosio kamenje, ponekad iznosio pomije na leđima, i obavljao druge, još teže poslove. Mnogo puta dešavalo mu se da ga neki monasi vređaju, pa čak i biju, no on se nikada nije gnevio, i s radošću i smirenjem podnosio je sve; i niko nije znao ko je i otkuda je.
Prekalivši se tako u trpljenju, Teodor moli igumana da ga postriže u monaštvo. I bi postrižen u monaštvo, dobivši ime Filip. Onda ga dadoše u poslušanje jednom opitnom monahu, kome beše ime Jona, koji ga uputi na svaku vrlinu. Potom ga iguman posla u kujnu. I tamo on smireno rađaše za bratiju, ložeći vatru i cepajući drva. Provevši dosta u tom poslušanju, Filip bi preveden u manastirsku kovačnicu, gde se revnosno truđaše, noseći drva i vodu. I svi koji rađahu u kovačnici hvaljahu ga za njegove trudove. Tada, izbegavajući slavu, on se udalji iz manastira u pustinju. I tamo, uperivši um svoj ka Bogu, on neprestano provođaše vreme jedino u molitvama.
Pošto se tako podvizavao dugo u pustinji, u šumama Soloveckim, sveti Filip se ponovo vrati u manastir na svoje pređašnje poslove. Videći ga toliko usavršena u monaškim podvizima i ukrašena dubokim smirenjem, iguman Aleksije se veoma tešaše

Izvor: Crkveni Kalendar