Sveti prepodobni Sava Osvećeni

ŽITIJE I PODVIZI PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAVE OSVEĆENOG
PREPODOBNI Sava rodio se u trideset prvoj godini carovanja grčkog cara Teodosija Mlađeg[1], u oblasti Kapadokijskoj, u selu zvanom Mutalaska, blizu Kesarije.[2] To selo beše neznatno, ali rođenjem Save u njemu ono postade znamenitije od Armatema, u kome odraste božanstveni prorok Samuilo.[3] Roditelji blaženoga Save behu Jovan i Sofija, ljudi visokog porekla i pobožni. Kada detetu beše pet godina, oni otputovaše u Aleksandriju,[4] jer Jovan bejaše na carskoj službi i imađaše visok vojnički čin. No po Božjem promislu Sava bi ostavljen sa roditeljskim imanjem kod brata njegove majke. Ali pošto Ermijeva žena beše zla i svadljiva, dete je mnogo patilo od nje, i najzad ode k bratu svoga oca Grigoriju, koji življaše u drugom selu zvanom Skanda.[5] Usled toga se izrodi neprijateljstvo između Savinog strica i ujaka. Roditelji Savini ostadoše dugo u Aleksandriji, a Ermije i Grigorije se svađahu među sobom, i svaki je od njih hteo ne toliko da dete drži kod sebe koliko da se koristi imanjem njegovog oca. Blaženi pak dečačić Sava, još odmalena vrlo pametan, videći razdor i svađu između ujaka i strica, odreče se svekolikog imanja i ode u manastir Flavijanov,[6] udaljen od Mulalaske četiri kilometra, i primi monaški angelski lik u svojoj osmoj godini.
Živeći u manastiru Sava brzo nauči psaltir i ostale knjige Svetoga Pisma, i napredovaše u vrlinama, marljivo se držeći monaškog ustava. No nakon ne mnogo vremena stric i ujak blaženoga Save se pomiriše među sobom, dođoše k njemu u manastir i stadoše ga odvraćati, savetujući mu da napusti manastir, pa da se oženi i živi na očevom imanju. Ali on, voleći biti na pragu doma Božjega nego živeti u šatorima grešničkim,[7] i ljubeći manastirski život više nego svetski, ne posluša ih, i odbaci njihov sablažnjivi predlog, govoreći: Kao od zmije ja bežim od onih koji mi savetuju da odstupim od puta Božija, jer zli razgovori kvare dobre običaje,[8] i ja se bojim da ne navučem na sebe prokletstvo kojim prorok proklinje one koji zastranjuju u pokvarenost: "prokleti, koji zastranjuju od zapovesti tvojih" (Psal. 118, 21). - Takvim rečima odasla on od sebe svoje rođake prazne, a sam se stade sa još većim usrđem podvizavati, umrtvljujući svoje telo trudovima i uzdržanjem i podjarmljujući ga duhu.
Kada bi pobeđena ova zmija, koja htede da monaha Savu imanjem i ženidbom izvede iz obitelji, kao iz rajskog naselja, drugi kušač stade kušati svetitelja - demon stomakougađanja. Jednom, radeći u manastirskoj gradini, blaženi Sava ugleda divnu jabuku gde visi na drvetu; i pobeđen mišlju on otkinu jabuku sa željom da je pojede pre određenog vremena i propisanog blagoslova. Ali setivši se da je takvim rodom zmija u raju navela prvoga čoveka na greh, Sava se uzdrža, ne okusi jabuku, i osuđivaše sam sebe, govoreći: Divan beše za gledanje i prijatan za jelo i onaj rod koji umrtvi Adama. - I bacivši jabuku na zemlju, on je izgazi nogama, gazeći s njom ujedno i pomisao svoj, i više od toga: satirući glavu demonu stomakougađanja. I donese odluku: ne jesti jabuke do smrti.
Od tada on svaku telesnu želju pobeđivaše uzdržljivošću: malo je jeo, malo spavao, i uvek bio u trudovima, jer ruke se njegove pružahu ili na molitvu ili na posao. I uskoro se on, iako mlad, izjednači vrlinom sa svima starcima što behu u tom manastiru.
Dogodi se jednom nekome od tamošnje bratije, kada beše na poslušanju u pekari, da sav pokisnu od kiše. A beše zimsko vreme, i dan bez sunca, i brat nemajući gde da osuši svoje haljine, metnu ih u furunu preko drva, i zaboravi na to. Posle kratkog vremena bratija dođoše da peku hleb, i potpališe drva ne znajući da je onaj brat metnuo u furunu haljine da mu se suše. Kada se drva već silno razgoreše, seti se brat svojih haljina i stade jadikovati zbog toga. A beše tu i blaženi Sava, pa videvši bratovljevu veliku tugu, on i ne pomisli na sebe, nego se prekrsti i uđe u plamen peći. I, o čuda! kao što nekada mladići u peći Vavilonskoj ne izgoreše zbog vere svoje, tako i dečak Sava zbog ljubavi svoje prema bratu izađ