Sveti Pavlin Milostivi, episkop nolanski

Ugodnik Božji Pavlin rodio se u Akvitaniji, u Italiji. Kao mirjanin bio je rimski senator. Čovek od vere, pobožan i bogobojažljiv. Imao je suprugu Tarasiju, koja je po veri, vrlinama i naravi ličila na njega. Pošto nisu imali dece, uzimali su siročad, i o njima se brinuli kao o svojoj deci: hranili su ih i odevali, i učili ih strahu Božjem. I iz dana u dan napredovahu u svakoj vrlini, čineći mnoge milostinje ništima. Najzad i sami Boga radi po svojoj volji postadoše ništi: jer prodadoše svoje ogromno imanje, i sve razdadoše potrebitima, i življahu u dobrovoljnom siromaštvu, uzdajući se u Božji promisao. A kada već potpuno osiromašiše, dođe jedan ubožjak proseći milostinju. Ho y njih ne beše ništa više osim jednoga hleba. I naredi blaženi Pavlin supruzi svojoj da i taj poslednji hlebac da siromahu, govoreći: Bog će se postarati o nama, samo da ne žalimo Boga radi dati onome koji ište. - Ali Tarasija ne dade, nego zadrža hlebac za njih, pošto nije imala ništa više toga dana da iznese na trpezu. U tom dođe kod blaženog Pavlina poslanik od jednog bogatog prijatelja njegovog, izveštavajući ga da mu ovaj šalje morem mnogo brašna, i da poslednja lađa potonu sa brašnom. Čuvši to, Pavlin reče svojoj supruzi: Vidiš, da si siromahu dala onaj poslednji hleb, ne bi poslednja lađa potonula na moru s brašnom. Tako Bog zbog tvrdičluka mnogima oduzima imanje.
Napustivši sa imanjem i slavu i sjaj ovoga sveta, oni otputovaše iz Rima u pokrajinu Kampaniju, gde behu za sebe zadržali jedno svoje malo imanje. Tu življahu u gradu, zvanom Nola, služeći Gospodu kraj groba svetog mučenika Feliksa. A skrivahu se od sveta. Ali se Pavlinova vrlina na mogaše skrivati za dugo. Jer ga zbog njegove vrline silom uzeše za nolanski episkopski presto i on preko svoje volje bi postavljen za episkopa. I rukovođaše pastvu svoju sveto i revnosno, kao verni i mudri pristav, koga postavi Gospod nad čeljadi svojom (Lk. 12, 42). Jer ih hranjaše ne samo duhovnom hranom, učeći ih i savetujući, grešnike pokajanju privodeći, i svakoga na put istine upućujući, nego se staraše i o telesnoj hrani i o svima potrebama svojih ovaca. A sirotinju i udovice hranjaše i odevaše, i robove otkupljivaše i puštaše na slobodu.
Po popuštenju Božjem desi se tih godina najezda Vandala na Italiju. Oni je svu osvojiše, pa dođoše i u oblast Kampanijsku, gde beše grad Nola. I tu mnoge gradove i sela opustošivši, nagrnuše i u Pavlinovu eparhiju, čineći to isto. Mnogo naroda porobiše, i u svoju zemlju, u Africi, kao roblje preko mora odvedoše. U to vreme blaženi episkop Pavlin, sve što imađaše u episkopiji, dade za otkup roblja i za prehranu opljačkanih od varvara. I tako mu ništa više ne ostade. A kada vojnici vandalski, svirepi i bezdušni, mučahu hrišćane da im prokažu sakrivena u zemlji blaga, sveti Pavlin mnogo sažaljevaše svoju pastvu, i vapijaše k Bogu: Gospode, daj da mene muče zbog zlata i srebra, jer Ti znaš gde ja sakrih svoje bogatstvo: u ruke tvojih ništih i ubogih slugu.
Jednom dođe k njemu jedna sirota udovica, plačući i kukajući: "Sina mog odvedoše Vandali u ropstvo, i čujem da se nalazi u Africi kod zeta vandalskog cara Rige. Stoga molim tvoju svetinju da mi da čime bih otkupila sina, jedinog hranitelja mog, nadu i potporu starosti moje". - A Božji čovek veoma usrdno pretraži sve da bi išta pronašao i dao sirotici, i pošto ne naće ništa osim sebe sama, reče sirotoj udovici: "Ženo, nemam ništa da ti dam. Jedino, uzmi mene samog. Evo, ja tebi dajem sebe kao roba. Prodaj me, dakle, i otkupi svoga sina. Ili me daj u ropstvo u zamenu za svog sina".
Čuvši to iz usta takvog čoveka, žena mišljaše da je to pre ruganje nego milosrđe. Ali on, pametan i mudar, objasni ženi da joj se on ne ruga već govori istinu. I ubedi je da treba da veruje njegovim rečima, i da se ne plaši da episkopa preda u ropstvo radi oslobođenja sina svog. I otputovaše oboje u Afriku. I pronašavši kuću onog carevog zeta, kneza, kod koga beše udovičin sin, oni čekahu pred vratima. A kad knez izlažaše iz kuće, pade pred njim udovica, moleći ga s plačem da joj otpusti si