Sveti Donat

Za vreme vladanja blagočestivog cara Teodosija Velikog ovaj sveti Donat beše episkop u Evriji Albanskoj (Epir). Blizu grada Evrije beše mesto zvano Sorija, i u njemu izvor vode, od koje je umirao svaki koji je pio. Saznavši za to, sveti episkop Donat pođe sa sveštenstvom ka tom izvoru. I kada se približi izvoru, ču se silna huka, i iz izvora izađe ogromna i strašna zmija, koja se ustremi na ugodnika Božjeg, trudeći se da mu repom saplete mazgu na kojoj je jahao. Episkop Donat je udari bičem, i zmija tog časa izdahnu. A sveštenici i narod koji behu sa episkopom, videvši ovo čudo, nabraše drva i naložiše vatru, na kojoj spališe zmiju, da ne bi, ostavljena da istruli, zatrovala vazduh svojim otrovnim smradom. Vodu pak sa izvora nisu se usuđivali da piju-Tada sveti Donat satvori molitvu i blagoslovi izvor, pa se najpre sam napi izvorske vode, a zatim naredi svima da bez bojazni piju. I svi piše do volje, i voda im ne naškodi. I slaveći Boga vratiše se domovima svojim.
A kada sveti episkop jednom prilikom beše u jednom suvom i bezvodnom mestu i vide kako se tamošnji žitelji muče i zlopate od žeđi na velikoj vrućini, pomoli se Bogu i izvede izvor vode iz koga stalno teče obilna voda. No on i s neba nizvede dažd izobilni, jer kada se za vreme bezkišija i velike suše pomoli Gospodu, odmah pade velika kiša koja napoji zemlju dobro, i molitvama njegovim godina bi veoma rodna.
U njegovo vreme kći cara Teodosija bejaše veoma bolesna, mučena od duha nečista. Car i carica behu veoma ožalošćeni zbog bolesti svoje jedinice. I kad čuše za čudotvorca episkopa Donata, car odmah pozva kod sebe sve episkope iz Epira, da dobije njihov blagoslov. Kada episkopi epirski dođoše u Cari grad, car ih primi česno i s ljubavlju, pa upita: Ko je među vama episkop Donat, koji bičem ubi zmiju, i vodu izvede iz suve zemlje, i dažd s neba isprosi od Boga? - I pokazaše mu svetog Donata. Car ga celiva i odvede k carici- Onda i car i carica zajedno pripadoše k svetitelju grleći mu noge, i moljahu ga govoreći: Slugo Božji, smiluj se na nas! Mi imamo jedinicu kćer; ona strahovito pati mučena od demona; srce nam se zbog toga para od silne tuge; dovodili smo mnoge lekare i jereje, ali ništa ne mogoše pomoći. Pošto čusmo za veliku blagodat Božju što je u tebi, mi namučismo tvoju svetost da dođeš ovamo, da bi svojim silnim molitvama k Bogu isterao demona iz naše kćeri. Isceliš li je, daćemo ti polovinu njenog imanja. Svetitelj ih upita: Gde je devojka da je vidim? - I dovedoše je k njemu. A demon, ne podnoseći dolazak ugodnika Božjeg, odmah povika i, oborivši devojku, pobeže iz nje, i devojka postade zdrava. Car i carica se obradovaše, i mnoge darove nuđahu svetitelju, ali on ništa ne htede primiti. No videći njihovo dobronaravije i dobroverje, moli ih da mu u njegovoj eparhiji dadu obližnje imanje, zvano Omfalija, da na njemu podigne crkvu. Car mu odmah pokloni to imanje, i to potvrdi carskom gramatom.
Dok se sveti Donat bavljaše u Carigradu, umre neki čovek. Kad sprovod krenu da sahrane ovog pokojnika, njegov zajmodavac zaustavi sprovod i ne davaše da ga sahrane dok mu neisplati dug od dvesta zlatnika. A sveti Donat, koji je stanovao blizu kuće ovog pokojnika, čuvši plač i vrevu i videvši kako se silan svet sleže, reče episkopima: Hajdmo da umolimo zajmodavca da dopusti da se sahrani njegov dužnik. Ali episkopi ne pristadoše. Tada sveti Donat ode sam, i kad ga pokojnikova udovica ugleda, pripade k nogama njegovim govoreći: Smiluj se na mene, čoveče Božji, jer me dvostruka nevolja snađe: izgubih muža, i zajmodavac ne dopušta da ga sahranim. Molim te, pravedniče, usavetuj zajmodavca da dozvoli da slobodno sahranimo pokojnika, da ne bi na odru istruleo i raspao se. - Znaš li sigurno da je tvoj muž dužan tome čoveku? Žena odgovori: Gospodine moj, pre nekoliko dana reče mi muž da je dug već vratio, ali da je priznanica ostala kod zajmodavca. Tada se svetitelj obrati s molbom zajmodavcu, govoreći mu: Dopusti, čedo, da se pokojnikovo telo sahrani, a tebi se dug može potom vratiti. - A zajmodavac, neosetljiv i