Sveti Evdokim

Sveti pravedni Evdokim bejaše rodom iz Kapadokije, sin pobožnih roditelja, Vasilija i Evdokije. Za carovanja Teofilova on služaše u vojsci, i vođaše vrlinski život, usrdno držeći sve zapovesti Božje, prebivajući u postu i uzdržanju, u molitvi i suzama, marljivo čitajući i izučavajući božanstvene knjige, čineći obilnu milostinju ništima i ubogima, sirotama i udovicama, pomažući crkve i manastire, i ukazujući svima samilosnu dobrotu. On očuva besprekornom i devstvenu čistotu svoju. Jer on beše toliko celomudren, da nikada nije hteo razgovarati sa ženama, niti gledati na njih; čak ne dopuštaše da žene dolaze k njemu, osim majke svoje, koju sinovski poštovaše i s kojom razgovaraše. U svima razgovorima on je čuvao sebe od praznoslovlja i taštoslovlja, pretpostavljajući ćutanje mnogogovorljivosti; klonio se onih koji praznoslove i govore gluposti; a laži, klevete i osuđivanje drugih, nije hteo ni da sluša. Jednom rečju: on dušu svoju ukrašavaše svima vrlinama. Usred meteža i sujete svetske on beše kao krin usred trnja, i kao zlato usred ognja. Njemu ni najmanje ne mogahu naškodnti ni iskušenja sveta ni napadi strasti.
Zbog neobičnih vrlina njegovih Evdokima su svi voleli i poštovali. Poznavao ga je i car, koji ga i postavi za vojvodu Kapadokijskog puka i posla u Harsijansku oblast da upravlja narodom. Nalazeći se na tom visokom položaju on mudro upravljaše i tvoraše svaku pravdu, tako da u svemu životu svom beše pravedan pred Bogom i pravedan prema ljudima. Njegove pak tajne vrlinske podvige niko ne može ni znati, ni ispričati, osim sveznajućeg Boga, koji jedini ispituje srca i pomisli naše, kome ovaj blaženi i pravedni muž posluži svim srcem i svom dušom svojom, i pošto Mu potpuno ugodi, prestavi se k Njemu u mladim godinama: jer imađaše samo trideset tri godine od rođenja. Na njemu se ispuni pismo: On, usavršivši se za kratko vreme, ispuni dugo vreme: jer duša njegova beše ugodna Bogu (Prem. Sol. 4, 13-14). Mada on ne dočeka staračku sedinu, ali savršenstvom vrlinskog života prevaziđe mnoge starce, jer se bogougodna starost ne meri brojem godina, pošto tu bogougodnu sedinu predstavlja mudrost, a starački uzrast - čist život vrlinskog muža; i kada neko dostigne takav uzrast, njemu nije potrebno da mnogo godina živi u ovom sujetnom i varljivom svetu, nego želi "otići i s Hristom biti" (Flb. 1, 23). Dostigavši takav uzrast, sveti Evdokim preminu, premda beše mlad po godinama. On ugodi Bogu, i Bog ga zavole, zato i bi uzet iz sredine grešnika, da ne bi zloća izmenila razum njegov i obmana prelastila dušu njegovu.
Na koji način se upokoji ovaj pravednik, ispričaše oni koji su tada bili pored njega. Kada se on, ležeći na bolesničkoj postelji, približi k smrtnome času, on sazva svoje domašnje i zapovedi im sa zakletvom, da oni, po ishodu duše njegove, ne gledaju telo njegovo, niti ga omivaju, niti ga opremaju, nego da ga sahrane u odelu i obući koji su na njemu. Zatim naredivši da svi izađu iz sobe i zatvore vrata, on stade uznositi Bogu molitvu, koju neki čuše kroz vrata. U molitvi on moljaše da končina njegova nikome ne bude poznata, kao što i život njegov, koji je imao tajne podvige svoje, nije bio nikome poznat. Zablagodarivši Bogu za sve, on naposletku reče: "U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh svoj", i iziđe iz tela, i otide ka Gospodu. A domašnji njegovi sahraniše ga onako kako im beše zapovedio.
Gospod, želeći da proslavi ugodnika Svog i pokaže posle končine njegove kakve je svetosti bio njegov život, dade čudotvornu blagodat česnim moštima njegovim: da isceljuju od svake bolesti. Tako najpre neki čovek po imenu Ilija, u kome beše nečisti duh i on silno paćaše od njega, nakon ne mnogo vremena po prestavljenju i pogrebu svetog Evdokima, gonjen i mučen besom, priteče grobu pravednikovom. I čim se noga njegova dotače groba, duh nečisti kao ognjem opaljen odmah povika gromko i, bacivši čoveka na grob, iziđe iz njega i pobeže gonjen molitvama pravednika. Ljudi videvši to stadoše dovoditi i donositi svoje bolesnike i polagati ih na taj grob, i svi brzo dobijahu isceljenje. Zbog toga ukazaše nar