Sveti Evmenije, episkop gortinski, na Kritu

Spomen 18. septembar

Sveti Evmenije još u mladim godinama ugodi Bogu svojim vrlinskim životom, jer iđaše tesnim putem koji vodi k nebu, slušajući reči Gospodnje: Navalite da uđete na tesna vrata (Lk. 13, 24). Ko hoće da uđe na ta vrata, dužan je skinuti sa sebe dva teška bremena: breme imovine i breme tela. Evmenije se oslobodi imanja kad ga ga razdade siromasima, znajući da je bogatome teško ući u carstvo Božije. Jer ko, opterećen brigom oko bogatstva, može ući na tesna nebeska vrata? Gospod dade dobar savet onome mladiću koji ga upita o večnom životu: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu (Mt. 19, 21). Ko služi mamonu, ne može služiti Bogu; ko je natovaren bremenom bogatstva, neće proći kroz uska vrata nebeska, kao što kamila ne može proći kroz iglene uši. Ko želi da se provuče kroz tesno mesto, mora skinuti sa sebe ne samo breme nego i odeću; tako i onaj koji želi da bude na nebu, razdaje siromasima ne samo suvišak svoga imanja, kao nepotrebno breme, nego i ono što mu je najpotrebnije, la čak i odeću koja mu pokriva telo, podražavajući time Gospoda.
Takav upravo beše sveti Evmenije: on sve smatraše za đubre, svega se odreče, sve ostavi, da bi za Hristom išao, i Njega našao i stekao. Imanje skinuvši sa sebe kao odeću, on odenu njime siromahe, nage i nevoljne; sebe pak oslobodivši od svake naklonosti prema zemnom, on stupi na tesni put siromaštva, provlačeći se kroz uska vrata koja vode ka nebeskom bogatstvu. Prepodobni Evmenije skinu sa sebe i drugo breme - breme tela, kada podvizima, trudovima, uzdržanjem, postom, bdenjem umrtvi svoje udove i osuši sebe, kloneći se svakog ugađanja telu i slastoljublja: jer, po rečima svetog apostola, svaki koji se bori od svega se uzdržava (1 Kor. 9, 25). On se uzdržavao od svega što goji telo, odebljuje misao i porađa strasti. On ne dade sna očima svojim, dok ne očisti dušu i telo od strasti i postade obitelj Svetoga Duha. Tako, skinuvši sa sebe oba teška bremena: i breme imanja i breme telesnih strasti, on postade sposoban da prođe uskim putem i kroz tesna vrata, koji vode u život večni.
Pošto vrlinsko življenje svetog Evmenija sijaše kao svetionik i beše svima na korist, on bi izabran i uzveden na presto Gortinske crkve. Tu on kao sveća stojeći na svetnjaku, prosveti svoju pastvu, kao sunce obasjavajući Crkvu Hristovu svojim delima i poukama: jer svetlosti sveta dolikuje da delima prethodi reči, kao što svetljenje prethodi svetnjaku. Tako i sveti Evmenije, sedeći na svom episkopskom prestolu, učaše svoju duhovnu decu najpre delom: svojim čistim bogougodnim životom on beše uzor svome stadu, a zatim ih poučavaše i rečju. Prvo, on sam postade svetlost, pa zatim prosveti druge; sam se dan i noć poučavaše u zakonu Gospodnjem, i onda druge učaše tome; sam on življaše sveto, i tako druge osvećivaše; najpre sam steče čistu savest, pa tako očišćavaše i savest drugih. Beše on i veoma milostiv, saglasno imenu svome Evmenije, što znači milostivan, i život njegov bejaše prepun milosrdnih dela. On beše otac sirotama, bogatstvo ništima, davalac iskačima, utešitelj žalosnima, iscelitelj bolnima, i predivan čudotvorac. Jednom on molitvom umrtvi ogromnu zmiju koja se beše ustremila na njega. No još veće čudo učini on satrvši paklenu zmiju - đavola, pobedivši ga molitvom i odagnavši ga od poverenog mu stada Hristovog. I ne samo u Gortinu, nego i u Rimu on vojeva protiv demona: jer došavši u Rim on zadivi mnoge svojim znamenjima i čudesima: izgna iz ljudi nečiste duhove, bolesnike isceli, i izmiri neprijateljski zavađene i razljućene. Posle toga on bi i u Tivaidi, gde on u vreme suše molitvom nizvede dažd s neba. Tamo on i skonča u miru, prešavši iz vremenog života u život večni i beskonačni. Njegovo sveto telo bi preneseno u Gortin, mesto njegovog episkopskog prestola, i tamo česno pogrebeno.

Izvor: Crkveni Kalendar