Sveti Ignjatije, episkop rostovski

Prepodobni Ignjatije rodi se od pobožnih roditelja, koji ga vaspitavaše u svakoj hrišćanskoj vrlini. Ubedivši se u taštinu ovoga sveta, on se odreče sveta i postade monah. A pošto provođaše život veoma vrlinski, on bi najpre postavljen za arhimandrita, pa zatim za episkopa grada Rostova. Primivši eparhiju rostovsku, on s velikim usrđem pasaše stado svoje. Provevši kao episkop dvadeset i šest godina, on se prestavi ka Gospodu u petak, posle večernja, 28. maja 1288. godine.
Saznavši za svetiteljevu končinu, sav se Rostov sleže k njegovom telu, i neutešno plakahu, jer ih ostavi pastir i učitelj, pomoćnik i izbavitelj u opasnostima i nevoljama, zaštitnik udovica i siročadi, hranitelj ništih i ubogih, nastavnik i učitelj sveštenstva i monaštva, savetnik knezova i velmoža. I uzevši česno telo njegovo, poneše ga u crkvu, ali zbog mnoštva naroda ne mogoše ga uneti unutra, već ga postaviše pred crkvom, i tu ga opojaše.
U to vreme dođoše dve pobožne monahinje, od kojih se jedna zvaše Teodosija. Ona je bila supruga Pavla, protođakona episkopovog; no čim stupiše u zakoniti brak, oni odlučiše da žive u braku devstvenim i čistim životom. I sav život svoj oni provedoše u molitvama i pošćenjima. I svi behu svedoci takvog življenja njihovog. A kada blaženi Pavle otide ka Gospodu, supruga se njegova zamonaši. No saznavši za prestavljenje episkopa Ignjatija, ona dođe da se pokloni svetim moštima njegovim; zajedno sa njom dođe i druga monahinja, po imenu Ksenija, koja takođe vođaše vrlinski, bogougodni život. Ove dve monahinje i još neki pobožni ljudi, kojima Bog otkri, videše ovo čudo: kada telo svetiteljevo beše nošeno ka crkvi, svetitelj Božji Ignjatije ustade u arhijerejskom oblačenju sa odra na kome su ga nosili, podiže se po vazduhu, stade visoko iznad crkve i blagoslovi sav narod i sav grad; zatim se spusti u odaju što je kraj žrtvenika, gde i grob beše pripremljen česnom telu njegovom.
Ovo Bog otkri prepodobnim monahinjama, kao i drugima koji behu dostojni, da bi proslavio ugodnika Svog i obelodanio svetost njegovu. Time Gospod pokaza da je sveti episkop zaslužio milost od Gospoda i udostojio se istog udela sa svetima.
U to vreme dogodi se i ovo drugo čudo: arhimandrit Stefan imao je od rođenja jedan prst na ruci zgrčen i povijen ka dlanu; no kada se arhimandrit dotače česnog tela svetitelja Ignjatija, tog časa mu se zgrčeni prst ispravi, i postade kao i ostali prsti.
Potom česno telo svetog Ignjatija bi uneto u crkvu. Sutradan se svi ponovo sabraše k moštima ugodnika Božjeg. Služba bi odslužena i opelo otpojano. I kada telo svetitelja Božjeg bi položeno u grob, i u ruke mu staviše svitke sa imenima onih koje je za života svog rukopoložio za prezvitere i đakone, ugodnik Božji kao živ pruži ruku svoju i uze svitke. Svi koji videše ovo čudo, ispuniše se i straha i radosti, i slavljahu Boga. Molitvama ovog ugodnika Božjeg, svetitelja Ignjatija, neka se i mi udostojimo da budemo sa njim učesnici večnih blaga u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek, amin.