Sveti blagočestivi car Jovan Duka Vataci, milostivi

Spomen 4. novembar

Bogoljubivi car Jovan, zvani Vataci, beše visokog carskog porekla, rodom iz Adrijanopolja. Njegov deda Konstantin Vataci bio je vojvoda cara Manuila Komnena. Kada umreše njegovi roditelji, ostaviše mu veliko bogatstvo, koje je on delio siromašnima i davao priloge hramovima Božjim. Otputovavši u Nimfeon Vitinijski, tamo na dvoru cara Teodora Laskarisa nađe svoga strica, koji beše jerej i carski duhovnik, i preko koga postade carski prijatelj. To prijateljstvo, međutim, ne probudi u njemu uobraženost i gordost; on se i dalje prema svima ponašao smerno i sa ljubavlju. Zato je bio svima omiljen, zbog njegove smerne naravi, pristupačnosti, bezazlenosti, čistog života i mirnoće. Zbog tih vrlina dobi za ženu carevu kćer po imenu Irinu.
Posle smrti njegovog tasta cara Teodora, zacari se ovaj blagorodni Jovan (1222-1254), upravljajući razborito i mudro Vizantijskim carstvom. Bio je zaštitnik svih onih kojima je činjena nepravda, merilo pravednosti i izvor milostivosti, zbog čega i dobi naziv Milostivi. Takođe je bio priznat kao revnitelj otačke pobožnosti i pravoslavne vere. Trudio se na prosvetljenju zabludelih Judeja i žudio za jedinstvom hrišćana Istoka i Zapada. U njegovo vreme dođe do dijaloga između poslanika Rimskog pape Grigorija IH i carigradskog patrijarha Germana Novog, no budući da zapadnjaci ostadoše uporni u svojoj zabludi i ne htedoše izbaciti neblagočestivi dodatak "i od Sina" iz Simvola vere, razgovor ostade bez ikakvog ploda.
Jednom ovaj milostivi car ču u umu neki božanski glas koji mu govoraše: "Razapeti ustade, gordi pade, poniženi i skrušeni se uspravi". Ohrabren tim glasom, on pođe u borbu protiv sultana Azatina, koji izišavši iz Ikonije beše opustošio gradove koji leže blizu reke Meandre. Ovog bezbožnog sultana on pobedi i ubi na megdanu. Upravljajući tako bogoljubno brodom darovanog mu carstva, upokoji se Jovan u sedamdeset drugoj godini svoga zemaljskog života (1254) i bi pogreben u manastiru Hrista Spasa, koji on sam sazida, davši mu ime Sosandra (= Čovekospas). Kasnije njegovo čeono telo bi na osnovu javljanja njega samoga preneseno u Magneziju. Kad njegov grob bi otvoren posle sedam godina radi prenosa moštiju u Magneziju, iz njega iziđe ne smrad već blagouhani miris, a sam upokojeni car izgledaše kao živ. Tako Bog proslavlja one koji Njega slave. Otada njegove mošti davahu mnogima utehu i isceljenje, silom blagodati Boga živoga i istinitoga, Koji u svetima obitava. Njemu slava i hvala kroza sve vekove. Amin.

Izvor: Crkveni Kalendar