Sveti Jona, arhiepiskop novgorodski

SVETI Jona, u svetu Jovan, rodio se krajem četrnaestog stoleća. U sedmoj godini svojoj on ostade siroče. Po promislu Božjem njega uze k sebi blagočestiva udovica Natalija Medovarceva. I materinski se staraše o slabunjavom dečaku. Dade ga ona i da se knjizi uči. Bojažljiv i povučen, on je izbegavao dečje igre, i vrlo se marljivo učio. Brzo napredujući u učenju i dobroj naravi, on je sve više i više zadobijao ljubav svoje pomajke.
Jednom se vršnjaci Jovanovi igrahu na ulici, a Jovan ih posmatraše. Utom se na ulici pojavi čovek, dotle nepoznat u Novgorodu. Bio je to sveti Mihail Klopski, Hrista radi jurodivi. Deca se slegoše oko njega, radoznalo ga posmatrajući. No sveti Mihail, proviđajući budućnost blaženog dečaka Jovana, priđe k njemu i proročki mu reče: "Ivane, uči se prilježno, jer ćeš biti arhiepiskop u ovom Velikom Novgorodu!" - Rekavši to, on zagrli Jovana, celiva ga i udalji se. I zbi se ovo proročanstvo, nakon pedeset godina, a četiri godine posle blažene končine svetog Mihaila jurodivog.
Kada Jovan postade iunoletan, u njemu sazre želja da se sav posveti Gospodu: da se zamanaši. Na pedesetak kilometara od Novgoroda, u ogromnoj šumi, daleko od svakog naselja, nalazio se usamljeni manastir Otnjaja. Blaženi Jovan ode u ovaj manastir; arhimandrit Hariton ga s ljubavlju primi i postriže u monaha, davši mu ime Jona. Monah Jona stade voditi strog i surov život, pun velikih monaških podviga. Kod bratije njegovi podvizi izazivahu divljenje. I kad se arhimandrit Hariton prestavi, bratija jednodušno izabraše blaženog Jonu za igumana svoje obitelji.
Na novoj dužnosti blaženi se pokaza mudar upravitelj, pravi pastir, krotki rukovodilac i iskusni nastavnik. Glas o njegovim trudovima i podvizima brzo se pronese po Velikom Novgorodu. Mnogi iz Novgoroda i drugih mesta stadoše dolaziti k njemu za pouke, molitve i blagoslov. Mnogi počeše davati priloge manastiru. Broj monaha se uveća; i svi oni prema svojim moćima podražavahu svog svetog igumana.
Godine 1458. upokoji se arhiepiskop Novgorodski Jevtimije. Voljen i poštovan, ovaj vrli jerarh bi oplakan od svega naroda i česno sahranjen. Na njegovo mesto, po jednodušnoj želji Novgorođana, bi izabran i postavljen blaženi Jona. Za Novgorodskog arhiepiskopa njega posveti sveruski mitropolit sveti Jona. Ukrašen svima vrlinama, novi arhiepiskop bejaše pun ljubavi prema svojoj pastvi. Kao pravedni Jov on beše: oko slepome, noga hromome, otac ubogima, zaštita sirotama (sr.Jov. 29, 12). Svi su želeli da ga vide, da mu se poklone, da se pouče od njega. Svi, pa i sami veliki knezovi Moskovski.
Sveti arhiepiskop je podigao mnoge hramove, a premnoge ukrasio. Podigao je crkvu svetom Sergiju Radonežskom; podigao crkvu svetim Velikim Jerarsima; podigao crkvu svetom Jovanu Preteči; obnovio crkvu svetog velikomučenika Dimitrija; podigao crkvu svetom Simeonu Bogoprimcu. Mnogo je doprineo osnivanju Soloveckog manastira.
Posle mnogih svetih arhipastirskih trudova i podviga, svetitelj Novgorodski oseti da mu se bliži končina, i napisa zaveštanje da bude sahranjen u svome manastiru Otnjaja. Pričestivši se Svetim Tajnama, on mirno otide ka Gospodu 5. novembra 1470. godine. Novgorodska pastva sa doličnom češću sahrani telo svoga ljubljenog pastira, nastavnika i zaštitnika, i to pri crkvi svetog Jovana Preteče u manastiru Otnjaja, u grobnici koju sam sveti arhiepiskop beše spremio.
Nakon sto godina česne mošti svetog arhiepiskopa pokazaše se netljene i čudotvorne: iz groba njegova tekla je reka čudesa. Svaki, koji je sa verom pristupao k raki svetiteljevoj, dobijao je isceljenje, ma od kakve bolesti bolovao.