Sveti Maksim, arhiepiskop vlahozaplaninski

U Maksimovom žitiju govori se i o tome kako su Turci oslepili njegovog oca despota Stefana i strica Grgura. Kad je video svoje sinove lišene „zenica očnih“, despot Đurađ (njihov otac) je najpre ridao i naricao, a zatim „jedva k sebi biv, naredi privesti mnoštvo Ismailćana. Sednuvši na zemlju reče isklati ih, dok sav ne ogreznu u krvi njihovoj“. Tako se o dedi priča u žitiju unukovom i to pričanje je trebalo da ogorči srpske ratnike protiv Turaka.
Maksim je voleo pisanje. Još kao despot „sastavio“ je dve povelje. Jedna je bila za Hilandar (iz 1495/96. godine). Sadrži čitavu malu pohvalu Simeonu Nemanji i Savi. Povelja je bila „rukopisatelena“ od despota Jovana. Druga povelja je za svetogorski Manastir Sv. Pavla. U njoj se govori i o despotu Đurđu, „dedi našem“, koji „obnovi i vzdviže“ taj manastir. Tu je povelju despot Jovan samo „potpisao“.
Stihovi o arhiepiskopu Maksimu
Stihovi o Maksimu je rukopis druge polovine XVI veka, koji je ranije bio u Krušedolu, a sada se čuva u Crkvenom muzeju u Beogradu. On je Bogorodičnik, a sadrži i službe carici Teofani i knezu Lazaru.
Bogorodica je zaštitnica Beograda od vremena despota Stefana Lazarevića, kako se kaže u despotovom „zavetu gradskom“ (sačuvanom u izvodu kod Konstantina Filozofa). U Beogradu je bio Bogorodičin manastir, sedište beogradskih mitropolita, znači i Maksima. Tu su se, sve do 1521. godine, čuvale mošti carice Teofane.
Neposredno iza ovih stihova o Maksimu u zajedničkoj Službi Atanasiju, Kirilu i Maksimu nalaze se zanimljivi stihovi o Nilu:
Paki (opet) nam zlatimi (zlatnim) strujami Nil,
i besmrtija tzoimenik (istoimenik).
molbnoju (molbenim) pametuju (spomenom) prišd (došavši),
dobrimi vshoždeniji (nadolaženjima) novodnjajet,
zlatimi strujami besmrtija podarovaniji (darivanjima),
i pištu (hranu) neodaždimu (bez kiše) podaje (dajući),
visokim bogoveštanijem (slavljenjem boga)
Trojici (Trojice) nerazdelnej države (sili)
učit klanjati se, i istačajet (izliva) bož’stvnaja učenija,
vernih napajajet pomišljenija (pomisli),
i molit se o dušah naših (za duše naše).