Sveti Nikita, ugodnik Božji

Jedan blagočestiv sveštenik i jedan bogobojažljiv đakon ljubljahu jedan drugog božanskom ljubavlju. Ali po dejstvu đavolje sile njih zahvati mržnja i neprijateljstvo, i oni dugo vremena ostadoše u takom neprijateljskom raspoloženju Utom se dogodi te sveštenik umre u toj mržnji To veoma smuti i ožalosti đakona, kome beše ime Sozont, i on neutešno tugovaše što se ne pomiri sa sveštenikom dok beše u životu i što gnjev ne ukloniše oproštenjem. Mučen savešću đakon ispovedi svoju muku nekolicini utlednih otaca, i oni mu savetovaše da ide u pustinju i tamo nađe monahe pustinjake, ispovedi svoj greh i dobije lek. Sa velikom gotovošću đakon posluša ovaj savet i krenu prohodeći pustinjska mesta i tražeći lekara za ranu srca ovog. I našavši jednoga starca velikog u vrlinama i svetog, on mu ispovedi svoj greh gnjeva i neprijateljstva, koje je gajio prema svešteniku, i moljaše ga da mu otpusti ovaj greh a starac mu reče: Brate svaki koji sa verom ište, dobija; i koji usrdno kuca, tome se i otvaraju vrata, po nelažnoj reči Gospodnjoj. Stoga će Gospod i tebe mili, razrešiti te muke, samo ako to budeš iskao od Njega istrajno i sa bolom srca Zato idi sada otkuda si došao, u Carigrad. I tamo otidi noću k Velikoj Crkvi, kod Krasnih Vrata hrama, i koga prvo vidiš da dođe pred ta vrata, pokloni mu se, pozdravi ga od mene i predaj mu ovo zapečaćeno pismo, i taj čovek će te nesumnjivo osloboditi od greha tvog.
Izvršujući naređenje ovog svetog starca, svoga duhovnog oca, đakon se vrati u Carigrad, i noću oko ponoći stade kod vrata crkve Svete Sofije, i očekivaše dolazak nepoznatog lica. I ubrzo se pojavi označeni od starca božanstveni čovek. Đakon mu se pokloni, pozdravi ga i predade mu starčevo pismo. U isto vreme đakon mu ispovedi greh svoj, muku svoju. A božanstveni muž taj, slušajući đakonovo kazivanje, i čitajući starčevo pismo, i razmišljajući o tome, suzama zalivaše sebe i govoraše: Ko sam ja ništavni da se drznem na tako veliko delo? Ali uzdajući se u molitve svetog starca koji te posla ja ću se osmeliti na ono što je iznad mojih sila.
Rekavši to on, kako stajaše pred zaključanim vratima, podiže ruke svoje k nebu i moljaše se šapćući. Zatim kleče, položi glavu na zemlju i tiho se moljaše Bogu. I posle malo vremena on ustade i reče: "Otvori nam vrata milosti Svoje, Gospode!" - I odmah se spoljna vrata priprate hrama otvoriše sama. Tada on uze đakona, uđe u pripratu; i pristupivši k samim crkvenim dverima ovaj sveti čovek reče đakonu: "Stoj tu i ne miči se!" a sam načini uobičajeni poklon na pragu crkvenom, i dveri se otvoriše, i on uđe unutra. A kad uđe, pokaza se divan prizor: odozgo sa svoda hrama spusti se nad glavu ovog čudesnog čoveka upaljeni svetnjak i osvetli crkvu, i kuda on iđaše svetnjak ga praćaše; a kad dođe k svetom oltaru, i tamo se dveri same otvoriše; i preklonivši i tamo glavu i pomolivši se, on zatim tiho izađe k đakonu, i odmah se sva vrata sama od sebe zatvoriše.
Videći sve to, đakon se prepade i ne smejaše se približiti k tako čudesnom čoveku, i sav ceptijaše od straha; osim toga đakon vide gde lice ovoga čoveka blista u slavi, kao lice anđela. I pomisli u sebi đakon: "Nije li ovo anđeo, a ne čovek?" - Međutim taj čudesni čovek, videći pomisli đakonove, reče đakonu: Zašto te smućuju pomisli o meni, čoveče? Veruj, i ja sam čovek zemljan, sastavljen od duše i tela, kao i ostali ljudi; po zanimanju sam hartularije u jednoj blagočestivoj kući, i od tog rada se izdržavam. A l i blagodat Božja koja sve mudro upravlja, ima često običaj da kroz ništavne čini velika čudesa. Nego, brate, hajdmo dalje putem koji nam valja preći.
I on sa đakonom krenu ka trgu. Kada stigoše tamo pred crkvu Presvete Bogorodice, on se tu opet pomoli Bogu, i molitvom svojom otvori vrata, uđe u hram, ode do svetog oltara, satvori uobičajenu molitvu, pa se vrati k đakonu koji udivljen govoraše: Gospode, pomiluj! - I vrata se opet sama zatvoriše. Zatim se uputiše k Vlahernskoj crkvi. Docnije pak đakon kazivaše, da je ovo njihovo idenje po crkvama bilo tako brzo, da je ličilo na ptičije letenje. A kad