Sveti Nikolaj (Velimirović) Žički

Napisao vladika Artemije (Radosavljević)
Nikolaj je ugledao ovaj Božji svet u zoru 23. decembra (po starom kalendaru) 1880. godine, na Tucindan i na praznik Svetog Nauma Ohridskog. Rodio se u malenom ali "Božjem selu Leliću", kako ga je sam nazivao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, behu prosti zemljoradnici, ali dobri i pošteni ljudi i pobožni hrišćani, naročito majka. Uskoro po rođenju oni svoje prvo po redu ali slabašno čedo prosvećuju svetim krštenjem davši mu ime Nikola. Krštenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru Ćelijama, tadašnjem parohijskom hramu sela Lelića.
U domu svojih roditelja, u društvu sa ostalom decom (bilo ih je devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju ostao samo Nikola), mali Nikola jačao je telom i duhom, primajući od svoje pobožne i svete majke prve pojmove o Bogu i veri pravoslavnoj. Često ga je ona vodila za ručicu u manastir Ćelije, udaljen od njihove kuće 4-5 km na molitvu 11 pričešće. Ti prvi utisci o Bogu, Božijem hramu p molitvi, koje je on žudno upijao sa usana svoje majke, urezali su se neizbrisivo u mladu detinju dušu.
Svoje obrazovanje mali Nikola otpočeo je u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" čoveka. No Božije Proviđenje je imalo drugi i, nesumnjivo, bolji plan o malom Nikoli. To kao da je i Nikola projavljivao, pokazujući još od prvih dana svoju izuzetnu darovitost n revnost u učenju. Ostalo je predanje da je Nikola za vreme školskog odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestašlucima, povlačio se u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo "odmor" provodio u prilježnom čitanju i molitvi.
Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao ubedljivo najbolji đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.
Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Svakako da je i to bilo delo Promisla Božjeg, koji je Nikolu upućivao drugim putem – da bude vojnik Nebeskoga Cara, a ne zemaljskoga. Jer odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde bude i primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.
Kao učenik Bogoslovije bio je nenadmašan kroz sve svoje školovanje. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat kako od Boga dane mu prirodne inteligencije, tako i njegovog istrajnog i sistematskog truda i rada. Znao je koliki je greh zakopati Božiji talenat u zemlju, te se neumorno trudio da dati mu talenat umnoži što je moguće više. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog i svetskog kulturnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim originalnim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govorničkim darom mladi Nikola zadivio je i svoje kolege učenike i svoje profesore u beogradskoj Bogosloviji. Naročito svojim govorom na maturskom oproštajnom ručku u manastiru Rakovici 1902. godine.
Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je teško živeo i, zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane, dobio je škrofule, od kojih je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, učiteljevao je kraće vreme u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje našeg srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu