Sveti Porfirije, episkop gaski

Gaza je grad u Palestini na granici prema Egiptu. U starini pripadao je sinovima Izrailjevim, i to plemenu Judinu. Zatim su ga zauzeli Filistimljani. U njemu je nekada Sampson rukama srušio neznabožački hram. Ovaj grad beše pun idolopokloničkog bezboštva. Iako je jedan mali deo žitelja bio prosvećen svetom verom Hristovom, koju su propovedali sveti apostoli i episkopi koji su posle njih bili, ipak je ogromna većina lutala u tami idolodemonije, klanjajući se nekom kipu, zvanom Marnas, i Veneri, i drugim nečastivim bogovima jelinskim.
I mnogo se puta u gradu Gazi prolivala hrišćanska krv, naročito u vreme bogomrskog cara Julijana Otstupnika. Jer tada neznabošci nemilosrdno pobiše sve sveštenike i inoke i devojke posvećene Bogu. Takvo je bezbožje i nasilje vršeno u gradu Gazi, koji beše veliki i mnogoljudan, i niko nije mogao da ga očisti i potpuno prosveti svetom verom sve do svetog episkopa Porfirija, o kome je reč. On ga potpuno prosveti, idole sve sakruši, i crkvu usred grada podiže, i celu Gazu privede Bogu s velikim trudom, kao što će ova povest pokazati.
Sveti Porfirije rodi se u Solunu (oko 347 g.) od roditelja bogatih. U dvadeset petoj svojoj godini on napusti roditeljski dom, i braću, i bogatstvo, i udalji se u egipatsku pustinju. Tu se zamonaši, i provede pet godina u podvižničkom životu pored svetih otaca u Skitu (oko 372-377). Onda otputova u Jerusalim, pokloni se životvornom Krstu i grobu Hristovom, i sva sveta mesta obiđe, pa otide u Jordanske predele i nastani se u jednoj pešteri. I življaše Bogu u postu i neprekidnim molitvama. I tu provede opet pet godina (oko 377-382). No tada se razbole u nogama, te ne mogaše ići. I zamoli jednog poznanika da ga odvede u Jerusalim. A tamo, iako bolestan, on je posećivao sveta mesta, klanjajući im se. Kad pak nije mogao da ide na nogama, on je puzio na kolenima, i tako ne propuštajući ni jedan dan odlazio svetoj crkvi Vaskrsenja Hristova i svetom Krstu. A neki mladi inok Marko, koji kasnije i napisa ovo žitije, videći kako se sveti Porfirije, iako bolestan, svakodnevno trudi, stade mu služiti Boga radi.
Ovoga Marka sveti Porfirije posla sa pismom u Solun, da razdeli između njegove mlađe braće imanje što im beše ostalo od roditelja, a da njegov deo donese njemu kako bi ga razdao ništima. Marko ode i razdeli imanje kako valja, a Porfirijev deo prodade za tri hiljade zlatnika. Usto otac beše posebno ostavio Parfiriju hiljadu i četrdeset zlatnika. Isto tako i haljine i srebro, sve to Marko najmarljivije donese Porfiriju u Jerusalim, i zateče ga zdrava. A on, primivši to, odmah sve razdade ništima, i manastirima, mada sam beše ubog.
A kako ozdravi, Porfirije blaženi ispriča Marku ovo: bejah u velikoj crkvi na nedeljnom svenoćnom bdeniju, i spopadoše me nepodnošljivi bolovi. Ja se odvukoh i legoh kraj svete Golgote. I od velikih bolova bejah kao izvan sebe, i videh Spasitelja našeg na krst prikovanog, i jednog razbojnika gde na drugom krstu visi i, stadoh vikati, govoreći: Seti me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje! A Spasitelj reče razbojniku: Siđi s krsta, i isceli ga od telesne bolesti, kao što ja iscelih tebe od duševne. I razbojnik siđe k meni s krsta, zagrli me i poljubi, i podiže me sa zemlje, govoreći: Priđi k Spasitelju. I ja pristupih Gospodu, koji beše sišao s krsta, i reče mi: Uzmi ovo drvo i čuvaj ga. I ja uzeh i stadoh nositi krst Hristov, i odmah dođoh k sebi i - obretoh sebe potpuno zdrava, kao da nikada nisam bolovao.
Zatim posle kratkog vremena (oko 392 g.) patrijarh jerusalimski Prailije proizvede blaženog Porfirija za prezvitera. Njemu beše oko 45 godina. I bi mu povereno da čuva časno i životvorno drvo Krsta Hristova, koje se držalo u zatvorenom zlatnom kovčegu (a dugi deo je bio svetom caricom Jelenom odnesen u Carigrad). I ispuni se Porfirijevo viđenje, u kome vide Gospoda koji mu dade svoj Krst na čuvanje.
Tri godine provede prepodobni Porfirije u prezviterskom činu, kada se episkop u gradu Gazi Eneja prestavi. I gazki hrišćani sa sveštenstvom odoše u Kesariju Palestinsku k mitropolitu, blaž