Sveti Stefan Uroš V, car srpski

Spomen 2. decembar

Putevi i načini kojima Promisao Božji vodi ljude večnom spasenju neispitljivi su i nedoznajni. Ljude, koji se sa verom i pobožnošću predaju Bogu i prema moćima svojim tvore svetu volju Njegovu, Bog provodi kroz razne okolnosti i nevolje, dok ih na kraju ne dovede u Carstvo Svoje Nebesko. Tako je bilo i sa ovim svetim i blaženim Urošem, poslednjim carem Srpskim.
Sveti i pravedni Uroš bio je sin jedinac Srpskog cara Dušana Silnog (1331-1355. godine) i blažene carice Jelene, koja po rodu beše sestra Bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331-1371. godine). Dušan se oženio blagočestivom i mudrom Jelenom odmah posle uzlaska na kraljevski presto Srpske države, no po nekom tajnom sudu Božjem supružnici ne imahu dece za dugo godina. Zbog neplodnosti svoje supruge Dušan često beše nezadovoljan njome, ali pobožna supruga njegova Jelena svu svoju tugu zbog neimanja dece prenošaše na Gospoda, i taj bol svoj često pretakaše u tople i suzne molitve Bogu i Presvetoj Bogorodici, moleći ih da joj podare jedno dete. Posle skoro pet godina provedenih u braku sa Jelenom, a bez dece, Dušan se reši najzad da raskine brak sa svojom suprugom i da se oženi nekom drugom, jer je želeo da sebi i potomstvu svome obezbedi nasleđe na prestolu Srpske države. No tada Gospod Milostivi, koji ne prezire molitve i moljenja vernih slugu Svojih, pogleda milostivo na sluškinju Svoju Jelenu i molitve njene biše uslišene. Uskoro zatim, Jelena rodi sina svoga jedinca (1337. godine), ovoga blaženog Stefana Uroša.
Majka Uroševa Jelena bila je veoma pobožna i bogoljubiva, pa je i svog sina Stefana Uroša učila bogoljublju i hristoljublju. Jelena je neobično volela knjige, posebno pak božanske knjige Svetoga Pisma, a osobito Evanđelje, pa da bi bolje razumela sveta Božja Evanđelja zamolila je svetogorskog starca Joanikija da joj prevede na srpski jezik tumačenje Evanđelja od arhiepiskopa Ohridskog Sv. Teofilakta. Toj božanskoj mudrosti ona je učila i svoga sina Uroša. Ona je takođe bila veoma odana Pravoslavlju, i u vernosti Pravoslavnoj veri učvršćivala je i svoga muža cara Dušana, a pogotovu svoga sina jedinca Uroša. Ni otac Urošev Dušan nije bio nepobožan čovek. Jer stari istoričari svedoče i za njega da je bio blagočestiv, "vrlo odan pravoslavnoj veri". "Podizao je crkve i manastire, darujući im velike milostinje, i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima, koji su u tim crkvama i manastirima pevali pesmopoje Bogu. U ove manastire spadaju i oni na Svetoj Gori, u Makedoniji i po drugim mestima. On dade za večna vremena monasima Srpskog manastira Svetog Arhanđela Mihaila u Jerusalimu stalni novčani prilog, koji su mu Dubrovčani plaćali za Ston i Pelješac. Upravo stoga on beše nazvan Dušan, što znači duševan čovek".
Blagočestivi roditelji Dušan i Jelena sa svojim sinom Urošem ne samo da pomagahu mnoge crkve i manastire, neto i sami podigoše nove. Oni podigoše svoju zadužbinu prekrasni manastir Svetih Arhanđela na Bistrici više Prizrena (od 1348-1352. godine), u kome prvi iguman bi Jakov, potonji mitropolit u Serezu. Zajedno sa carskim pobožnim velikašem, despotom Jovanom Oliverom, podignut bi i živopisan i drugi manastir Sv. Arhanđela u Lesnovu (1347-1349. g.), i zatim zajednički od strane svih njih manastir bi zaveštan svetoj lavri Hilandaru na Svetoj Gori. Ova blagočestiva porodica, a osobito "hristoljubiva supruga" Jelena i pobožni joj sin Uroš, podigoše i manastir Presvete Bogorodice, zvani Matejič, u Skopskoj Crnoj Gori kod Kumanova, i crkvu Svete Trojice u gradu Skoplju. O tome ovako piše njihov kasniji životopisac svjatjejši patrijarh Srpski Pajsije Janjevac: "I tada blagočestiva carica Jelena sa sinom svojim dovrši crkvu koja je ostala od blagočestivoga i previsokoga cara Stefana (Dušana) u Crnoj Gori nesvršena, i trudom i podvigom i pomoćju Prečiste Vladičice naše Bogorodice, i zastupništvom i pomoćju svojih praroditelja dovršiše preslavnu crkvu u pohvalu i na slavu Uspenja Prečiste i Preblagoslovene Vladarke naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije. Ona se i do danas zove Crnogorska Bogorodica, poš

Izvor: Crkveni Kalendar