Sveti sveštenomučenik Aleksandar, episkop komanski

U gradu Komanu, blizu Neokesarije koju tada ukrašavaše sveti episkop Grigorije Čudotvorac, življaše u dobrovoljnom siromaštvu jedan čovek po imenu Aleksandar. Njegov bogougodni život beše sakriven od ljudi, i poznat samo Bogu jedinome. Jer Aleksandar bejaše izvrstan filosof, i mogao je steći velika bogatstva i ugled među ljudima, ali on izabra sebi dobrovoljno siromaštvo Boga radi.
Prezirući svet, on niušta ne računaše svoja znanja i pravljaše se veoma prost, neuk i nevježa. Na taj način od ispunjavaše na sebi apostolovu reč: Ako ko među vama misli da je mudar na ovome svetu, neka bude lud da bi bio mudar (1 Kor. 3, 18). Privodeći sebe u krajnje smirenje i želeći da sebe izdržava trudom ruku svojih, blaženi Aleksandar se odade poslednjem zanatu - postade ćumurdžija: pravljaše ćumur i prodavaše, i tako zarađivaše sebi nasušni hleb. Sav garav i pocepan, sveti Aleksandar služaše deci za zabavu i zadirkivalje: praveći ćumur i donoseći ga na pijacu, on beše garav u licu kao crnac, a i odelo mu beše crno od ćumura. U celom gradu on beše poznat kao Aleksandar ćumurdžija.
Međutim Gospod, koji na visinama živi i na smirene poglsda i uzdiže ih, blagovoli da još u ovom životu proslavi smirenog slugu Svog Aleksandra i da Crkvu Svoju njime pomogne i ukrasi: On ga uzdiže na svečesni stepen arhijerejstva. I to na sledeći način. Episkop komanski umre, i žitelji ovoga grada poslaše izaslanike u Neokesariju k svetom Grigoriju Čudotvorcu sa molbom, da dođe u njihov grad radi postavljenja episkopa. Sveti Grigorije ode k njima. Kada na saboru stadoše birati čoveka koji bi bio dostojan episkopskog čina, nastadoše nesuglasice: jedni su hteli lice visokog porekla, drugi - bogato, treći - krasnorečivo, četvrti - lepo na izgled i zrelo, i sve izbranike oni privođahu k svetom Grigoriju Čudotvocu, kao ljude dostojne pohvale i episkopstva. Sveti pak Grigorije Čudotvorac ne hitaše sa izborom i posvećenjem episkopa, nego očekivaše da sam Gospod pokaže dostojnoga. I obraćajući se saboru on ga podseti kako Bog izabra Davida da caruje u Izrailju: jer kada Jesej privede najstarijeg sina svog Elijava k svetom Samuilu proroku, i prorok upita Gospoda, da li je ovaj određen za pomazanika Njegovog, Gospod reče Samuilu: "Ne gledaj na lice njegovo ni na visinu rasta njegova" (1 Car. 16, 6.7). Tako i mi, govoraše sveti Grigorije, treba da izaberemo pastira ovome gradu, ne gledajući na lice nego ištući onoga koga je Bog pripremio za to: jer čovek gleda na lice, a Bog gleda na srce, i dostojnost zavisi ne od spoljašnjeg izgleda nego od unutrašnje nevidljive nastrojenosti srca koja je poznata jedino Bogu.
Ove reči svetog Grigorija behu neprijatne nekima, i oni s podsmehom rekoše: Ako se pri izboru episkopa ne gleda na spoljašnost i dostojanstvo, onda neka Aleksandar ćumurdžija bude izabran i postavljen za episkopa! - Pri ovim rečima nasta opšti smeh; a sveti Grigorije pomisli u sebi: "Taj čovek kome se svi smeju, spomenut je ovde ne bez dejstva promisla Božjeg". I stade raspitivati: "Ko je taj Aleksandar koga spomenuste? hoću da ga vidim". - U to vreme sveti Aleksandar stajaše pred zgradom u kojoj se održavao sabor i držaše mazge onih što zasedavahu u saboru; neki iziđoše i dovedoše Aleksandra u sabor. A kada on stade usred sabora, svi uperiše oči u njega, i stadoše se smejati, jer beše sav garav od ćumura, sa odelom pocrnelim od ćumura. U vreme tog sveopšteg smeha on stajaše pred episkopom Grigorijem s poštovanjem, udubljen u sebe i ne obraćajući ni najmanju pažnju na one koji mu se smejahu. A sveti Grigorije Čudotvorac, imajući dar prozorljivosti, poznade Duhom blagodat Božiju obitavajuću u blaženom Aleksandru, koja ga činjaše dostojnim arhijerejskog prestola. Ustavši sa svoga mesta, on uze nasamo tog garavog čoveka i stade ga pitati, zaklinjući ga imenom Božjim, da mu kaže istinu o sebi, ko je. A Aleksandar, mada je želeo da sakrije sebe, ipak nije mogao reći neistinu ired tako uvaženim svetiteljem, usto se i kletve bojao, i ispriča sve o životu svom: kako najpre beše filosof, zatim Boga radi smiri sebe i uze na